VOLJENA KNJIGO, SJAJIŠ LI JOŠ UVEK U IZLOGU KASAPNICE?

”Kada meni neko govori Ja

Slikam

Ako govorimo jedno drugom

Ne razumemo se”

”Čitava kiša znakova padne

i do jutra

sija sunce

On se kloni takvih mesta”

(izabrane pesme VRT KAO TO)

to da je praksa novosadske neoavangarde, koja je delovala 60ih i 70ih godine prošlog veka, danas revitalizovana i sve popularnija, nije stav nekakve pomodnosti, već je stvar svojevrsne politike. to je istovremeno i jedno mesto odgovornosti. neoavangardna novosadska scena je bila prostor koji je producirao najsavremeniju umetnost, prostor inovacije, prostor iznenađenja, prostor slobodnog izražavanja i umrežavanja sa najmodernijim svetskim umetničkim praksama. ali, na srpskoj kulturnoj sceni novosadska neoavangarda je bila marginalizirana, u smislu da je bila potpuno nerazumljena i odbačena od mainstream kulture. no ovde nije reč samo o nekoj udobnoj poziciji (buntovnika) marginalaca, već o najužasnijoj represiji, jer ljudi su ostajali bez posla, neki su bili u zatvoru, nekima se pretilo… mnogima je zabranjeno i osujećeno izražavanje. praksa novosadske neoavangarde je bila potisnuta i nepravedno neupisana u istoriju (do nedavnih naknadnih upisivanja). to nam pokazuje kako se ova revitalizacija ne vrši samo zato što se neko setio da su oni postojali, već to je stav, zauzimanje pozicije. da se neće ćutati o onome o čemu se ne treba ćutati. da se ne može i ne sme ćutati o tome kako u književnim ratovima postoji i književna policija i književna vojska. da to što je jedna grupa umetnika*ica doživela užas represije u najgorim oblicima nije zaboravljeno i ne može biti prikriveno. to je, dakle, i politički stav. mesto odgovornosti na kojem se ne mogu zatvoriti oči, već se mora biti stalno budan kao Hipolit. on bdi i ne sme da zaspi. (blues diary, str. 15) o tome kako je slobodan tišma delovao, u okviru novosadske neoavangarde, u grupama “KÔD”, “(E”, “(E- Kôd”, “Januar”, a zatim i “Februar”, dosta je pisano, a publikacija TRAJNI ČAS UMETNOSTI kao projekat centra za nove medije kuda.org ostaje jedna od najrelevantnijih izvora, na adresi ::  http://www.kuda.org/Trajni%20cas%20umetnosti_Katalog.pdf .no, nekako je najmanje, čini mi se, izvršena recepcija poezije slobodana tišme. zato ću se ovde osvrnuti na to, na njegove tri zbirke poezije (Marinizmi 1995., Vrt Kao To 1997. i Blues Diary 2001., objavljeno u Ruži lutanja).

iako objavljena 1997, VRT KAO TO je zbirka koju čini izbor iz pesama pisanih 70ih godina, upravo u kontekstu tadašnje neoavangardne konceptualne scene. gradiran kao formalni jezički poredak, po uzoru na analitičku filozofiju često i označavan brojevima, ovaj text je plan čulnosti i osećajnosti potpuno redukovao. ispitujući jezik, njegove propozicionalne funkcije i tautološke iskaze, text zapravo postaje sredstvo autorefleksivnosti poetskog jezika. utoliko on čini iskorak iz poezije u semiotiku, metajezik koji misli poetski jezik. ali, proces je i obrnut, ovaj metajezički nivo (diskurs teorije) transformisan je u poeziju, on sam jeste poezija. time se provodi ideja da jezik (poezije) nije prozirni, referencijalni jezik koji ima ‘objektivni’ svet kao vlastitu podlogu (referencu), već je jezik konstruktivan, jezik stvara (jezički) svet. stoga svih šest sekcija zbirke VRT KAO TO čine text kao eksces. remeteći kolokvijalni jezik, remeteći uobičajene narativne postupke, remeteći jezik književnosti onakav kako se on etablirao u umerenom modernizmu srpske kulture, ovaj text je ekscesan. tekst kao iznenađenje. spojevi reči i skupina reči su neočekivani, postupkom desintaksizacije (nizanjem reči i grupa reči izvan pravila) ukazuje se na arbitrarnost jezika, kontradikcije i paradoxi ruše klasične uzročno-posledične veze teksta. ”7 bacanje pa kocka / pre početak mnogo ranije / da peva dogovor / bez svesti ne-svest / 8 četiri pitanja /sećanje jedno na drugo / broje / trava / 9 ogledalo (u) ogledalo / ali uvek na drugom mestu / ali nikad na istom mestu / otvoriti se poravnati”, ”Ukletosti življenja / ‘Život’ i da i ne / Katkad (katkad)”, ”kod sa tu na uz pored / bez ispod do u iza od”. reči koje inače nemaju samosvojno značenje u jeziku, koje jedino dobijaju svoj smisao u kontekstu (kao relacione reči, veznici, prilozi, zamenice itd.) ovde zadobijaju vlastiti prostor. to je naročito istaknuto u prvom delu zbirku, označenom nulom, KAO NEKO, koji čine pesma KAO NEKO (sastavljena od 86 propozicija) i Beleška uz KAO NEKO (dakle, objašnjenje ovog postupka produkcije teksta koji privileguje inače marginalizovane reči). kao neko je text ceo sastavljen upravo od ovih nepravedno odbačenih, poniženih reči, ”Prave reči su na primer KAO, GDE, ILI, UVEK, SA”, ”Ponižena još odavno, KAO je jedna reč mnogo zlostavljana i pogrešno korišćena sve do dana današnjeg”. pesma VRT KAO TO je strukturirana u tabelarnoj formi, iz dva nivoa, tako da omogućava i vertikalna i horizontalna čitanja. kombinuju se narativne i meta-narativne forme, fragmentarno i minimalističko pisanje, gradiranje diskontinuiranog jezika, minimaliziranje ugođaja, ali stvaranje atmosfere, autorefleksivni postupci i ukazivanje na neprisutno. dakle, čitava zbirka, i na nivou forme i na nivou sadržaja je subverzivna, jer remeti ustaljeni jezik (i književni i kolokvijalni) i ispituje jezik kao moć koja stvara, a ne preslikava (dakle nije mimetički, već konstruktivni jezik). ”Odlomci sastavljaju se i zuje / za čitanje (činjenje) / I nije čudnovato kako / sve je iza čistog pogleda”. ako su ovakvi postupci četo bili okarakterisani kao hermetički, onda je ovde potrebno još jedno objašnjenje. ne, ovo nije nerazumljiv jezik i nije hermetička poezija! kada se kaže da je nešto hermetično, zatvoreno i neprozirno, onda to upućuje na zahtev za interpretacijom kojom se otkriva neki dublji smisao ili značenje. kao da postoji neki magični ključ, samo za neke obdarene da provale ovu magiju, kojim se otključava tajni/skriveni smisao pesme. ali poezija uopšte nije hermetična, niti ona podrazumeva samo jedno tumačenje, jednan tajni prolaz do smisla, nego upravo omogućava mnoštvo čitanja! alen badiou misli da poezija nije nikakva deskripcija sveta (objekata), niti je ekspresija ličnih doživljaja, već je poezija čin, radnja, delanje, samo događanje. utoliko ona nije hermetička, već može biti svojevrsna enigma, to znači da pesma ne upućuje na svoju istinu negde izvan pesme, već pesma poziva u vlastitu enigmu, zavodi nas i obuzima, zove u trenutačno prisustvo čistih misli. sama pesma je svet za sebe i poziva čitaoce da se udube u njenu enigmu. ’’pravilo je jednostavno: ući u pesmu – ne u nameri da se otkrije šta ona znači, već da se misli šta se događa u njoj’’ (Alain Badiou, Handbook of Inaesthetics) .

BLUES DIARY (pitoma religiozna razmišljanja) je druga napisana, iako poslednja objavljena (2001) zbirka slobodana tišme. formalno ova zbirka izgleda kao dnevnički zapis, pisana godinama u šumici na dunavu, obeležena realnim datumima. ali, ni ovde nije reč o jednostavnom kolokvijalnom jeziku. iako, za razliku od radikalnosti zbirke VRT KAO TO ovde prevladava naracija, ipak nije reč o običnoj naraciji. ona je suptilno dekonstruisana ne-narativnim postupcima, preplitanjima popularne i visoke kulture, autorefleksijama, namernim greškama (”Greške u tekstu su jedino / Stvarno pisanje”). čitavom zbirkom tematizira se odnos pesnika kao radnika na textu (onog ‘malog’ pisca, pesnikčića, piskarala, pseudopisca) i pesnika kao pravog pesnika (uzvišena pozicija Estete, pesnika koji polazi od individualnog iskustva). ”Zašto sam prestao da pišem, da se / Bavim umetnošću? Inače, sitan sam umetnikčić, siromašan / Zato što nisam mogao da razlikujem / Umetničku praksu, ili praksu pisanja / Od politike. Ne kažem da je to isto / Ali meni se tako ukazivalo / Što beše izvor teških sumnji (baš smešno)”. na tragu mita o hipolitu, ova poezija je napisana iz večite teme stojim uveče sam u vrtu. hipolit, kao obrnuti edip (anti-edip), odbija zavođenje majke fedre, koja ga uvređena okleveta ocu tezeju tj. posejdonu. tako je hipolit bio kažnjen smrću, ali artemida se smilovala i prenela ga u aricijski vrt da živi zagrobnim životom, gde se sav pretvara u oko, mora biti budan, budno pratiti da li dolazi neki drugi odbegli rob da zauzme njegovo mesto. hipolit kao žrtva, rob, kao figura koja strepi od samog sebe tj. od svoje želje, jeste metafora slabog subjekta. pesnik koji ne piše o ‘velikim’ temama, o bogu, naciji, državi, o ratovima, o akciji, već pesnik koji piše iz pozicije pasivnosti, hipolitove budnosti, virbijevog delirijuma u zelenilu… jeste pesnik nove subjektivnosti. ovaj pesnikov beg od banalne stvarnosti u prirodu, transcendencija u metafizičko, prirodno, muzikalno na tragu je simbolističkih poetika. ipak, čini se da je ovaj trag bliži onom anti-simbolističkom momentu u samom simbolizmu, koji ide od remboa, a koji bežeći od negiranja sveta kao društvene zbilje ipak zaoštrava neodređenost, haos i fragmentarnost sveta. ne teži ka novoj koherenciji, već uviđajući disonantnost upravo je ističe, pojačava nered i prelaženje. nema stabilnosti. ”Jezik kao hromatika / Postoje samo polutonovi, prelazi / Ka neuhvatljivim tačkama. Disonantnost / Imenovanje je nemoguće. Pojmovi ne postoje / Reči ne mogu ništa da izraze, da saopšte / Ali ni da označe, da ponište / Plutaju po površini, privlače se / Ne označavaju, samo pokrivaju / Der Mantel des Meers”. reči i jesu ta površina, plićak, ne dubina, već čista materija. opet poziv da se u nju uđe. u njenu enigmu. u to plutanje i stalno prelaženje. jer i nema doba i nema texta koji nije neko prelaženje. autor u pogovoru kaže ”moglo bi se reći da je ‘Blues diary’ neka vrsta pseudodnevnika jednog pseudopisca u pseudo-vremenu, nazvanom još i doba tranzicije, kao da postoji neko drugačije vreme koje nije tranzicijsko”.

prva objavljena, ali poslednja napisana, knjiga MARINIZMI (1995) gradirana je kao splet sinestezijskih ambijenata, morskih slika. ovde opet nije reč o referencijalnom jeziku, jer ne opisuje se neko ’stvarno’ more, već o jeziku koji prelaženjima perceptivnih slajdova zapljuskuje sva čula. jezik koji produkuje ambijante. ”Uveče / Iz crvenkastožute senke / Osenčen crnilom / Izađe beli mermerni prag kuće / Tone duboko u purpurne talase / Sjajnocrvene / Između staklastih udara / Tamni trouglovi se zaoštre, zategnu / Cepaju se zelenkastoružičasti krajevi / Okrećući se uz prasak / Talasasta okružja olovnozelenih pogleda / Odbijaju se od površine mrežastih tirkiza / Ispod praga, na vratima”. i opet pozicija pisanja u plićaku, na površini, gde se čista materija preokreće u sve boje zvukove oblike, stalno prelaženje. ”U tvom plićaku morskom / Skoro na suvom plavom (sivo) / Škrabotinama pokriven / Crvenim, zelenim i žutim / Pozdravljam te / Nasmejanim štitom udaren / (Crvotočni lik) / Crveno kao plavo / Plavo kao zeleno / Zeleno kao ljubičasto / Ljubičasto kao belo / Belo kao belo”

FABRIKA NOVE TEORIJE

„A baš to nisu umeli naši mahisti, koji ropski idu za reakcionarnom profesorskom filozofijom. ’Možda mi grešimo, ali mi tražimo’ – pisao je Lunačarski u ime pisaca Ogleda. Ne tražite vi, nego vas traže – u tome je nevolja!’’  (V. I. Lenjin, Materijalizam i empiriokriticizam)

malopre je neko na facebook napisao :: Zagreb is so hot! more hot than LA! iako je moj prvomajski vikend u zagrebu bio pogođen lošim vremenom, pljuskovima i padom temperature, ipak moram reći da sam imala isti utisak, jer ova neka druga temperatura, nova temperatura, u stalno rastućem je naponu, tako da reći da je zagreb hot znači pozvati sve koji žele da učestvuju u kreiranju ili samo u upijanju novih teorijskih praksi, da dođu na fakultet! o studentskoj blokadi se govori piše čakula brblja priča piše na sve strane, da je vibrantno i ekstatično i sama sam se uverila, da su plenumi koji se trenutno u zagrebu odigravaju svakodnevno u 20.00h jedan od najuzbudljivijih događaja, nema sumnje. ali, još nešto. još mnogo toga. u mom kratkom boravku u hot zagrebu imala sam priike da čujem više stvari i predavanja, vrlo uzbudljivih, koja su mi pokazala sva dobra lica neformalnog obrazovanja, ili alternativnih teorijskih praksi. ono što je zbilja fascinantno u ovoj blokadi jeste program koji svakodnevno postoji. iako se već prigovaralo tome kako se prekida nastava, kako se oduzima vreme od klasičnih ustaljenih predavanja, kako se gube bodovi i upisuju minusi, meni se čini da se zapravo ovom blokadom, u pogledu teorije, ne gubi ništa, već upravo suprotno, dobija se mnogo. i električno. električno u smislu da, ne samo studenti*kinje već bilo ko, ko god hoće, ima priliku da se obrazuju putem jednog neformalnog kanona, u fabrici novih teorija. program koji se odvija već preko dva tjedna za vreme blokade je vrlo značajan. ne samo da se vežba joga, besplatno gledaju filmovi, održavaju radionice i performansi, već se održavaju predavanja u takvom intenzitetu i kvalitetu u kojem bi to bilo nemoguće da se odvija klasična bolonjska nastava. jer za vreme klasične bolonjske nastave i formalnog obrazovanja bilo bi previše zauzetosti oko računanja. bodova, minusa, pluseva, novca, koliko treba da se plati ono što treba da se plati and so on. i pridržavalo bi se onog programa i kanona propisanog bolonjom, a u teoriji to znači opet račun, čitanje od – do strane te i te. u bolonjskom programu za filozofiju na primer studenti*kinje više ne čitaju knjige, već čitaju deliće knjiga, od-do strane te i te. da bi što pre završili studij, postali konkurentni i što racionalnije iskoristili ova znanja u kasnijem radu i robovanju sistemu. sve to treba jednom unovčiti. što pre. i što manje znati, ako se previše zna onda postaje opasno. za ovakav neoliberalni sistem znanja, naravno. uglavnom, ovaj događajski prelom u zagrebu proizveo je između ostalog i jednu pravu pravcatu fabriku teorije, pa se svakodnevno mogu čuti razna predavanja koja senzibilišu slušaoce*teljke na drugačiji način. i što je vrlo važno, predavanja opet može da drži bilo ko. otvoreno je za sve. dakle, nije zasnovano na ustaljenom autoritetu, profesorskom na primer, već na solidarnosti.

tako sam imala prilike slušati predavanje o lenjinu, a ne znam gde bih inače mogla u poslednje vreme slušati o lenjinu, i to iz nekih novih interpretacija, jer to na primer više u formalnim programima obrazovanja ne postoji kao literatura. ako i naiđete u nekom udžbeniku neki pasus o, na primer, lenjinovoj teoriji saznanja, tamo piše da je to teorija odraza i ništa više. janja stjepanović, studentkinja magistarskih studija filozofije u beogradu, dala je upravo drugačiju interpretaciju lenjinove filozofije, oslanjajući se i na althusserov tekst lenjin i filozofija. lenjinova teza o „odrazu“ u akademskoj (i ne samo anti-marksističkoj) filozofskoj tradiciji bila je interpretirana kao teorija saznanja, no ova interpretacija svedoči o ignoranciji efektivne funkcije koju lenjinov koncept „partijnosti u filozofiji“ vrši u materijalizmu i empiriokriticizmu. althusserov tekst lenjin i filozofija ukazuje na teorijski značaj ovog lenjinovog koncepta, koji markira originalnost – radikalnu novinu – lenjinove „prakse filozofije“. uopšte nije reč o jednom političkom nalogu, striktno vezanom za istorijsku konjunkturu rusije u godini 1908, odnosno za unutrašnje borbe koje su obeležavale boljševičku partiju u periodu tzv. oseke revolucionarnog talasa. ne radi se o manevru jednog „realističkog“ političkog vođe koji nalaže disidentskim militantima da se podvrgnu disciplini boljševičke partije. upravo u meri u kojoj lenjinov koncept partijnosti u filozofiji, kao materijalistički koncept kritike, raskida sa liberalno-prosvetiteljskim (idealističkim) konceptom kritike, lenjinova teza o odrazu raskida sa problematikom filozofije refleksije, odnosno, teorije saznanja. za razliku od ekspresivnog čitanja, zasnovanog na religijskom mitu spoznaje, simptomalno čitanje se pita o mestima nedostataka i praznina u samom tekstu, o strukturi nevidljivog u polju vidljivog koje se katkad razokriva kao lapsus ili simptom. utoliko, i sa lenjinom se otvara sasvim novi horizont koncepcije spoznaje kao proizvodnje.

darko drašković, magistar filozofije iz beograda, održao je predavanje koje nas je navelo da opet razmislimo o teoriji slogana. komparirajući studentske proteste u beogradu 2006. i 2007. darko je analizirao dva slogana, smatrajući da sudbina protesta zavisi upravo od toga koji slogan vodi glavnu reč.  jedna od osnovnih parola studenata u beogradskom protestu glasila je „dole školarine!“ no, smatra darko, samo obrazovanje se, u okviru te parole, još uvek predstavlja kao roba. ono se  a) shvata kao jedna od usluga koju pruža država i b) usluga koja bi morala biti besplatna.  zahtev da obrazovanje bude besplatno crpe svoju legitimaciju iz formalno-pravnog proširenja jednog člana zakona o obrazovanju i vaspitanju ( = svako ima pravo na obrazovanje i vaspitanje; = građani su jednaki u ostvarivanju prava na obrazovanje i vaspitanje bez obzira na pol, rasu, nacionalnu, versku i jezičku pripadnost, uzrast, fizičku i psihičku konstituciju, socijalno i kulturno poreklo, imovno stanje, političko opredeljenje ili drugo lično svojstvo.) ako “državu blagostanja” (welfare state) shvatimo kao ideju a) da formalna “jednakost u ostvarivanju prava” još uvek nije dovoljan uslov realne “jednakosti u ostvarivanju prava”, i b) da za realizaciju pomenute stvarne jednakosti mora biti zadovoljen još jedan formalan uslov – da se blagostanje pojavi kao predmet prava, tj. da svaki građanin ima pravo na blagostanje, onda zahtev za besplatnim školstvom može da se shvati kao, u poslednjoj liniji, zahtev za državom blagostanja. sledeći marksa, ideologiju welfare statea, možemo sa punim pravom da nazovemo jednim oblikom buržoaskog socijalizma. drugi slogan koji je cirkulisao u studentskim protestima 2006/7 u beogradu glasio je “znanje nije roba”. prema lenjinovoj teoriji slogana, slogan ima zadatak da identifikuje moment konjunkture. moment konjukture koji se identifikuje ovim sloganom predstavlja deregulacija, deregulacija kao privatizacija i deregulacija kao proširena primena principa konkurencije. slogan, prema lenjinu, ima i funkciju da imenuje politički zadatak koji tačno odgovara identifikovanom momentu konjunkture. ovaj slogan postavlja nam zadatak da se borimo za besplatno obrazovanje. ali ne takvo besplatno obrazovanje koje bi bilo roba. u danjašnjim vlasničko-produkcijskim odnosima, naime, sve mora biti komodifikovano, svaki proizvod mora biti roba – to je nužna posledica načina proizvodnje u kome živimo. upravo zato slogan “znanje nije roba” revolucionarno smera ka radikalno drugačijim produkcijsko-vlasničkim odnosima. jedino pod uslovom dominacije slogana “znanje nije roba” nad sloganom “dole školarine” moguća je emancipatorska, dakle, zaista progresivna studentska politika. u protivnom će studentski protest ostati pri reakcionarnom i jalovom zahtevu restauracije države blagostanja.

produkcija teorije u alternativnom programu za vreme studentske blokade navela je na razmišljanje o diferenciranju različitih znanja. tezu o razdvajanju teorije i znanja predložio je i primož krašovec, student doktorskih studija sociologije u ljubljani, u svom predavanju. razlikujući teoriju od znanja, primož smatra da teorija :: nije posebna disciplina, nije suprotna od prakse (kao u spontanističkim pokretima), nije suprotna od eksperimenta (kao u pozitivnim znanostima) i nije sinonim za filozofiju. teorija je zapravo određena transformacija koju su u polje humanistike i društvenih nauka uneli marxizam i strukturalizam. zajedničko marxizma i strukturalizma jeste to da se ne formiraju kao posebne discipline i da su eksplicitno politički i društveno angažovani. stoga su odredbe teorije sledeće :: = teorija je način borbe protiv etabliranog znanja (a znanje je deo sistema znanje/vlast/moć te služi reprodukciji odnosa dominacije i eksploatacije); = teorija vodi i sporednu borbu protiv pogrešnih kritika; = dakle, teorija je borilačka vještina; = teorija nije posebna disiciplina te sama nije podeljena u discipline – kritika etabliranog znanja uključuje i kritiku kriterija njihove raspodjele; = teorija je praksa, odnosno celina praksi teorijske produkcije. za razliku od teorije, kada se govori o znanju, misli se uvek na specifični oblik znanja, koji se na bolonjskim univerzitetima proizvodi za potrebe državne administracije i tržišta unutar novih ili promenjenih disciplina – upravnih studija, različitih vrsta managementa, statistika, informatika, empiričkih sociologija i psihologija. u neoliberalizmu, nova racionalnost vladanja je management i njegov osnovni princip konkurencija. proces transformacije univerziteta shodno bolonjskom programu ogleda se u proizvodnji znanja koje je direktno upotrebljivo u procesu uništenja socijalne države i oblikovanju projekta neoliberalizma, i, istovremeno, uvodi odnos managementa i konkurencije i na same univerzitete. znanje u neoliberalnom ideološkom imaginariju nije roba koju kupujemo kao potrošači, nego investicija u sebe, koja će, kao ljudski kapital, povećati našu konkurentnost. novi slogan bi dakle bio ‘znanje nije roba, nego nešto još mnogo gore’ – istovremeno ljudski kapital i komplement administrativne vlasti i ekonomske moći u uslovima neoliberalizma. znanje je istovremeno deo dominacije (ekspertno znanje, empirička istraživanja) i podređuje pojedince toj dominaciji (akumulacija ljudskog kapitala kroz učenje managerskih i drugih ’skills’).  primož misli da je potrebna ne borba za znanje nego borba protiv znanja. na teorijskom području to je dvostruka borba :: = borba za povijest teorije (čitanje marxa protiv revizionista i čitanje antihumanizma protiv humanista); = borba protiv znanja, koja uključuje i razvoj novih oblika borbene teorije. konkretno, na terenu, to je takođe dupla zadaća :: = sindikalna borba (za radne uslove i prava teorijskih proizvođača), i = borba za reforme obrazovanja (za seminarski rad, kolektivna čitanja, protiv ekspertizama i kolaboracije univerziteta sa državom i biznisom). utoliko se kao osnovno pitanje studentske blokade u hrvatskoj nadaje pitanje organizacije teorijskih praksi u svrhu sprečavanja dolaska društva znanja.

tako, ukoliko ovih dana želite hot provod i hot obrazovanje, onda svakako treba da idete u hot zagreb, jer tamo se kali vruć čelik i zahuktava se nova fabrika teorije. sve besplatno. naravno.

AKO SE ZOVEM SYLVIA, AIDA BAGIĆ

o rerni i grlicama

rerna je mesto magije

vatra FIRE blagosilja hranu:

jedemo pečeno meso,

krompir i beli hleb

daj da lomimo belu pogaču

i čuvamo crveno jaje čuvarkuću

budimo bele i crvene kao snežane

nikad me nije dopao dinar sakriven u pogači

ali svejedno mutim maline sa mlekom:

blender je zalog naše ljubavi

i sofa na kojoj nam je gnezdo

i pogled na zvezdarsku šumu

i jasenov sto sa stolicama visokih naslona

rerna je mesto prelaza iz jednoga u drugi svet (ako se zovem sylvia)

divimo se predmetima MICROWAVE i glancamo ih

mi jesmo visoki sjaj GLOW nema tu nekih velikih mrlja

(iako, skupilo se prašine, nije li to neminovno?)

devojke su i dalje lepe i mi ih volimo

kad se okupe oko rerne koja je mesto magije

i mesto prelaza iz jednoga u drugi svet (ako se zovu sylvia)

mi smo fine devojke, dobrojutrokomšija

mi fine smo ostarele devojke, dobrojutrokomšinice, štovamjeslatkodete

mi fine smo devojke, dobrojutroljubavi, dobrojutrojedina

ja bih FUCK da otresem prašinu i da se kližem na stomaku niz

maline pa naniže razbilo se ono crveno jaje jebiga ko će da nam

čuva kuću lepo sam ti rekla da ga skloniš idem ja da vrištim a ti

kako hoćeš svejedno je gde ću u rernu ću ako treba

(ali nisam ja sylvia. DELETE DELETE. idemo nanovo:

gle grlice na balkonu, i ovde i onde, svud nas prate baš njih dve)

ljubavni stihovi*

dodir klizak niz ruke i reči i naša tela

sviju se jedno o drugo poput

stabala skliskih od kiše

ili je reč o usputnim poljupcima oblaka

šapat je tih i poljupci su tvoji meki leptiri ili su

latice sunovrata ili je to sunđer

dok me kupaš

uspravnu i nagu

tako nas vidim dok nam usnulima treperi osmeh na licu

tvoje lice u mojim dlanovima

moje lice tebi u zenicama

pogodi koga volim najviše na svetu

pogodi ko nam peva pod prozorom

igrajmo se žmurke pa pogodi gde sam

tu sam sva

radosna sva (što te imam)

uplašena sva (što si mi daleko)

tu sam a ti pogodi

ko sam

i koga volim najviše na svetu

u osmeh da ti uronim

i ruke da ti polomim

i oko iskopam

lažem da nisam htela (htela sam)

zauvek (da ti uzmem zenice)

niz butine da ti se skotrljam

(kao dete kad se pusti niz padinu,

svo zeleno i travnato, a ja budem skliska)

u trnje da upadnem i vadim se

kako znam i umem

dok ti

jecaš/dišeš/drhtiš/čekaš/mirna si/čekaš/sabireš se/dišeš/jecaš

jer me nema

ne vidiš me (ali tu sam)

u mrak gledaš (dok te ljubim)

ja sam tamo (u ambisu i rekama)

ne vidiš me

dok te lomim

krijem se (u pregibima tvoga tela, ti)

pogodi gde sam

i pomislim kako je okrutno voditi ljubav (u tišini)

---

* za moju femme (fam) koja veruje da je butch (buč), po uzoru na Vaskova sunca, vukove i polomljene kosti

GILLES DELEUZE. POSTAJANJE – ŽENOM?

Pisati, to je postajati, ali nikada postajati piscem. To je postajati (nečim) drugim. Profesionalnog je pisca moguće procijeniti po njegovoj prošlosti ili budućnosti, po njegovoj ličnoj budućnosti ili prema neslednicima (’Biću shvaćen za dve godine, za sto godina’. itd.). Ali posve su drugačija postajanja sadržana u pisanju-pismu kada ovo ne pristaje na etablirane kanone nego kada sâmo zacrtava linije bijega. U pisanju postoji takvo jedno postajanje ženom. Ne radi se o tome da se piše ’kao’ žena. Gospođa Bovary, ’to’ sam ja, to je rečenica histerične zatvorenice.

Čak ni žene ne uspevaju uvek kada se trude da pišu kao žene, u funkciji budućnosti žene. Žena, to ne znači nužno biti pisac, nego postajanje-manjinskim našeg pisanja, bez obzira na to da li smo muško ili žensko. Virginia Woolf je sebi branila da ’govori kao žena ’: utoliko je više zahvaćala postajanje-ženom pisanja. Lawrence i Miller važe za velike falokrate: međutim, pisanje ih je odvuklo u neodoljiva postajanja-ženom. Engleska je samo zahvaljujući tom postajanju proizvela toliko romansijerki, u koje muškarci i žene moraju uložiti jednako truda. Ima postajanja-crncima u pisanju, postajanja-indijancima koja se ne sastoje u tome da govorimo crvenokožački ili crnački. Postoje i postajanja-životinja u pisanju, koja nisu u tome da imitirano životinju, da se ’pravimo’ životinjom, kao što Mozartova muzika ne imitira ptice iako je prožeta postajanjem-pticom (…) Ima takvih postajanja-životinjama u pisanju koja se ne sastoje u tome da govorimo o svom psu ili svojoj mački. Radi se prije o susretu između dva carstva, o kratkom-spajanju, (…) u kojemu se svaki deteritorijalizira … Toliko šutnje i samoubistva pisaca moramo objasniti tim protivprirodnim pirom, tim protivprirodnim sudelovanjima. Biti izdajnikom vlastitoga carstva, biti izdajnikom vlastitog spola, vlastite klase, vlastite većine – kakvog bi drugog razloga za pisanje još moglo biti?

(preuzeto iz časopisa za književnost REPUBLIKA, br. 11-12, 1983, Zagreb, str. 146, prevela: Rada Iveković)

CHARLES BERNSTEIN.KONSTRUKTIVNO PISANJE.

’’Poezija je uvek određena geografijom, etničkom pripadnošću i seksualnim opredeljenjem, kao što je i istorijska, ograničena periodom: ova ograničenja određuju horizont poezije… Ali grupe su sastavljene od podgrupa, u podgrupama postoje frakcije, koje se opet mogu obrazovati u druge formacije, neuporedive sa prvom. U principu, oblikovanje zajedničkog glasa regije ili grupe je problematično kao i oblikovanje zajedničkog glasa nacije ili jezika, a što je opasno kao i oblikovanje uobičajenog glasa pojedinca. U praksi je važna poetska snaga koja, individualno ili kolektivno, izražava potisnuto ili neizraženo. Ali postoji i nužna potreba da se prevaziđe romantičarska ideja jastva i romantičarska ideja o duhu nacije ili grupe (volksgeist) ili perioda (zeitgeist), nužna potreba da se poezija ne organizuje oko dominantnog povoda bilo to jastvo, kolektiv ili tema. Postoji potreba za pisanjem koja pomera granice onoga što se može identifikovati, što ne samo da proizvodi razliku već je pronalazi, što dovodi do nomadske sintakse želje i preobilja koji prkose žanru (rođenju, rasi, klasi) da bi ga negde drugde smestili.’’

’’Time Out of Motion: Looking Ahead to See Backward’’ (preuzeto iz prevoda u knjizi DUBRAVKE ĐURIĆ :: JEZIK, POEZIJA, POSTMODERNIZAM, str. 121)

ŽENA ZA POJESTI

prilepljeni za neprobojni zid beznačajnosti

ližemo dugi barokni dah korporacija

koji izlazi iz ekstravagantnih nozdrva.

čak i svet nestaje.

devojčica iznenađenja jaše papirnog konja,

inverzija nataliteta

dete se povređuje u igri.

srca i kokteli, vagoni

za višu i nižu klasu.

oblanda ekstatične svakodnevnice.

rat je objavljen

u mravinjaku binarnih signala.

nakon očekivane tišine,

ideološka mašinerija se prestrojila

u pregledniju i, priznećete, jebozovniju pozu.

mit zaturenih pisama,

odbeglih vojnika,

nevernih ljubavnica,

seksualnih prenosivih bolesti

i koječega

je naglo revitalizovan.

nema mesta za prazan prostor,

prostor je zatrpan

gajbama piva

i sanducima municije.

izbacite bludne pičke, seksualne robinje,

i zapušite im vrištave gubice.

stepenište snova zateklo se

na znojavom lusteru

svi preteruju u

lučenju adrenalina.

heroj na magarcu,

heroina na speed-u

i njihovo mutirano dete rat

odlaze na godišnji odmor..

pun pansion u hotelu sukoba civilizacija

omogućio im je

da obiđu važna istorijska mesta

i probaju lokalne specijalitete.

nekome se rat događa na kablovskoj.

kada se bolje razmisli,

sve se događa na kablovskoj.

osim pouzdanog nestajanja – to iskusite sami.

video rad je kolaž stihova pesama LJILJANE JOVANOVIĆ iz zbirke TEHNOLOGIJA MAME, muzika :: AND ALSO THE TREES, adaptacija :: maja solar ^ ivan radenković

LEŽEĆI, KNJIŽEVNOST SE PRAVI DA JE MRTVA I TO JOJ DAJE ŠANSU DA PREŽIVI (JUDITA ŠALGO)

judita. biblijska žena ubica svakog neprijatelja, svakog holoferna, osloboditeljica ljudi. osloboditeljica jezika. neposlušna eho. koja zna da reči beže od sebe, / nikad ne govore dva puta isto, koja cedi vremensku književnost, sada. ovde, judita – samo ovde, šalgo – samo sada, samo čitajući, čitajući tvoje textove judita, čitajući MOJIH 6 MINUTA i POLOŽAJ KNJIŽEVNOSTI, iz zbirke 67 MINUTA NAGLAS, obezglavljuj judita, ovde i sada, sve pijane holoferne, opijene tvojim textom, obezglavljuj ih njihovim mačevima judita.

deo texta judite šalgo može se pročitati na :::: all

ALI, JA ŽELIM DA ZNAM – GDE SU SVE TE KĆERI ONEMOGUĆENE KRAJEM, NEROĐENE ZBOG NESTAŠICE PAPIRA, USKRAĆENE, A NE POŠTEĐENE? VEČNO NE-MAJKE, VEČNO NE-CELE

’’Svakome ko prati literaturu jasno je da nijedna

glavna junakinja nikad nije postojala.

A da bi bila živa i često življa od svojih uzora,

ona uvek ima nešto od živih, postojećih.’’

ZORAN MIRKOVIĆ, Lusilija ili o beskraju

’’Pala bi u čitanje kao u nesvest,

i prenula bi se tek kod poslednje stranice knjige.

Imala je neobičan čitalački talenat,

a možda čak i genijalnost.

Njena osetljivost prema štampanoj reči

bila je tako velika da su izmišljeni heroiji

stajali u istoj ravni sa živim,

njoj bliskim ljudima.

Sonječkino čitanje,

koje je postalo laka forma izgubljenosti,

nastavljalo se i u snu.

Činilo se da je i svoje snove čitala.’’

LJUDMILA ULICKA, Sonječka

draga sonja veselinović! parazitirajući na tvom tekstu, ja sam daleko nesavršenija, polovičnija, lomljivija, sa previše marcipana, krompirastih reči, nespretna polutastatura, pocepana poluzastava zabodena u sve promašaje, daleko necelovitija… nego tvoje parazitiranje na svim tekstovima o sonji, na marini cvetajevoj, na dostojevskom, igou, ljudmili ulickoj, rilkeu, traklu, na sartrovoj mučnini… na filmovima u kojima glumi čuvena profesorica klavira izabel iper (isabelle huppert)… sonja ti si predivna glumica! možda to nisi znala, možda si toliko pomno i previše pažljivo sisala pismo da nisi ni primetila da si savršena ispisana glumica, i neeee sonja, nije to bačen novac na predstavu, ta ispisana žena je takva savršena pantomimičarka, krilata tekstualna ničija luda, takva akrobatkinja reči, da smo svi izašli iz teksta baš kao i ti iz drugih tekstova, raznesenih mozgova. otpalih materica=uloga. otpalih kosa. i ponekih uteha. sonja, tvoj mrak na pozornici u koju su sve oči uprte je užasno zanosan i neizdrživ. ljutimo se kao klod frolo kad očaran gleda esmeraldin ples, ali ne može odoleti, kao što se nijednoj salomi nije moglo odoleti. zato padaju glave. zato padaju građevine, jer su ih ubile knjige! dakle, tekst. dakle, sonja, koja nije pre teksta pa da bi bila naknadno u tekstu, već sonja koja jeste sami tekst. poludevojka, poluglumica, polovična i nikad savršena i cela, nikad okrugla i večna, nikad majka, nikad homogen identitet… već uvek fragmentirana, u skokovitim, kvantnim, haotičnim, lomljivim (’’Biti zvonka čaša – prazna. Lomiti se. U krhotinama odražavati celine. U celinama gubiti ego, gubiti sum, zanavek izgubiti gubitak’’), fluidnim značenjskim opsesijama. dakle, opsednuta tekstom. tekstom kao tekstovima na kojima parazitira, koji joj daju privid ponavljanja, ne bi li izgledalo da ipak jeste cela, da ipak ima sliku jedne jedine sonje, sonječke ljudmile ulicke što pada u čitanje kao u nesvest, sofije matvejevne uljitine, sofije semjonovne marmeladove, sofije andrejevne, sonje-esmeralde, sonje-ani; sonje-isabelle huppert… sabrane figure svih literarnih sonja u jednu jedinu. ne bi li se podnela ta istina da nije jedna i jedina. ne bi li se izdržalo u politikama koje kažu da je to nenormalno (’’Shizofrenija je tek početak – ja hoću da svaki dan budem nova osoba. Ali da niko ne misli da sam bolesna. Razumete – da to bude dozvoljeno?’’). sonja, polovična kao figura devojke-ribe, kao bilo koje mitsko biće sa drugom polovicom punom moći, ovde polovinom koja je tekst. pismo. ja jesam znači ja sam napisana. papirnata sonja. biti napisana je toliko zagonetno da ni figura sfinge ne može pružiti rešenje i odgovore na pesmolike reči. biti napisana ima čudnu moć, jer nema pesnikinje koja ima moć da piše, ovde uopšte nema moći, sonječka je zarobljena i prepuštena tiraniji jezika, raznesena u ringišpilu diskursa. ona je napisana i uhvaćena u kandže događanja teksta. to nije događaj koji se prvo desio pa onda napisao, to je događaj samog teksta, to su učinci reči! zagonetke koje nemaju rešenja. ovde nije reč o pravoj sonji. niti o jednoj jedinoj celoj lepokrugloj koherentnoj sonji. ona zna da toga nema. i igra se kao da toga ima. i zato se smeje. ona je iskoristila ime da nas zavara, ili bolje, ime je tu pokriće zbog toga što su rastrgnute subjekatske pozicije zabranjene. subjekta i subjektice nema. ima samo različitih subjektivacija. neke se biraju, a neke se same nameću i ispisuju. draga sonja, sonječka, sablasna je tvoja POEMA PREKO, vratolomna i puna ugljenih hidrata. dakle, neophodna.

’’Sonnenblume, sanftgeneigte,

utvrđeni u odrazu ili halucinaciji plutajućih zenica žrtava

daleke vatre

masa spečena uz horizont i parolu

bez ritma bez ritma bez ritma

nikud bez ritma ne okrenuti glavu

čemu sunce bez suncokreta

i glava bez mreže glava

ima vrat violina (ima i bokove), ima ga gitara, pa i kontrabas

bubnjevi i nisu ništa do bokor glava

još samo – glavu napuniti semenkama suncokreta i

zveckati

zveckati, a seme će se rasuti po telu

zveckati čitavim bićem

kao rob zaljubljen u svoje zvonke okove

naježeno posegnuti za svojim kružnim polom stupiti u

naelektrisani stih biti u pravu u pravu u pravu u toplom

zajedništvo sa melodijom koja će isprazniti glave i ponovo

ih ispuniti semenom suncokreta da otkriju svoj put koliko je

lepo biti jutarnja glava gola i mirisna toliko je bedno biti

večernja glava što je kao puž golać po svemu plazila gnusnim

tragom ako istrajem na ponavljanjima – gola, gola, gola – hoće

li neko lagane glave zavitlati istu u pravcu ovom biti

svesna/tan materije: temena ramena dragih lopatica struka i

bedara prepletenih mišića i buketa kostiju svom snagom

zaleteti se u telesnost teksta i udarati udarati udarati dok

ne brizne crveno slovo

Über Sonjas weiβes Leben’’

SINIŠA TUCIĆ+ALICE IN WONDERBAND

u ponedeljak, u maloj sali pozorišta mladih, gledala sam prekrasan poetsko-muzički performans u izvedbi siniše tucića i alice in wonderband. siniša tucić je mladi novosadski pesnik koji iza sebe ima već tri knjige poezije (betonska koma (patetično-histerična filozofska poezija), krvava sisa i nove domovine) i puno iskustva na javnoj književnoj sceni. ovako je to izgledalo od klisure do klisure / od lesne zaravni do lesne zaravni / od magarca do magarca / od robota do robota / u neprestanom kretanju. siniša je prvo sedeo, dok su alice in wonderband svirali (klavijature i bubanj), i govorio o realizaciji snova naših predaka. avangarda, sada i ovde, hic et nunc, konceptualizirana u literarna tela, skockana u sinišinu kubističku košulju, zapaljena u zenitističkim domovinama sve je zapaljivo / zapaljeni kamenovi / svetlosno se smeju / u tehno predelu / iznenadni fluksusi / zanesenih nomada / od domovine do domovine / od sajta do sajta / tišina je zapaljiiva. siniša je i plesao, alice in wonderband su pevali njegove stihove, a na kraju je iskočila na scenu i mala pantomimičarka, koja je bila fantastična u svom baletskom protoku uvek prolazi / uvek fluksusi / ultimativni protoci / serpentine ubijaju / svetle kanjoni / hidrocentrala puni strujom / tehno muzika se čuje. / ja sam tu / jadni, mali intelektualac. mene je količina lepote naterala na plač (od sreće), toliko je bilo neizdrživo lepo, nadrealno zapaljivo, u simulakrumu / u velikim zaverama / oblaci beli jastuci / u nekim budućim spavaćim sobama. da sam se htela samo utisnuti u slike. novih domovina. simulakruma. nomadskih teritorija. savršenih performansa.

I LENJIN JE ČITAO HEGELA.I LJILJANA JOVANOVIĆ JE ČITALA PESME.(SAJAM KNJIGA BG)

(svi stihovi napisano ovako italic i u ovoj boji su citirani iz TEHNOLOGIJE MAME ljiljane jovanović)

subota. dušica narcis & ja smo slistili vermut još u vlaku. i imali pravi show i užitak sa narcisovim imitiranjem nadrealista. u vozu je sedela i žena koja ima preko šezdeset, a izgleda barem 20 mlađe. veganka je. ispravila je narcisa i rekla kako seitan nije šeitan. srca i kokteli, vagoni / za višu i nižu klasu. / oblanda ekstatične svakodnevnice. dušica mi rekao da sam se obukla kao monahinja. zbog materijala haljine. i kaiša kojim se valjda samobičujem. voz je začudo stigao na vreme. i tako smo stigli na vreme. na promociju prve knjige ljiljane jovanović. stižemo do ulivanja snova uuu, do delte – / ništa. bistrina dana i zastava, žuta i blistava, / ogromna kao sloboda i mašta. ljilja u belom. sa divnim ogrlicama svih boja. ljilja blista. izuzetna je. divim se i ponosna sam, kao da sam mama, sestra, tata, brat, kao da je deo mene. i je. govori glasno jer velika je buka i nema mikrofona. zahvaljuje se svima, posebno dubravki đurić, posebno svojoj obitelji, posebno svim AŽINovkama. njena knjiga TEHNOLOGIJA MAME je bez greške. besprekorna. savršena. pažljivo i dugo pisana. zvanični deo promocije je završen. krećemo sa rakijom pelinkovcem sokovima vodom. pričam sa snežanom roksandić, još jednom izuzetnom pesnikinjom, i njoj se divim jer je mama dvoje dece. i pored toga i dalje piše. ljilja potpisuje knjige. ljilja ustaje i naprasno želi da čitamo pesme. danica daca ljilja & ja čitamo ljiljine stihove i izvodimo nešto. zabavljamo se. zabavljamo druge. nenad milošević priznaje kako nije verovao u ’dubravkine devojke’ onda kada su se pojavile. sada je iznenađen i drago mu je. što su sjajne pesnikinje. na sajmu je gužva. crveni plakati na kojima piše čitajte badjua. i lenjin je čitao hegela. divno. ovo sam osetila znakovito. sretno. kao najavu nekog čudnog vremena. u kojem će se još čitati hegela. na sajmu je užasna gužva. ne znam ni šta ni kako ni koliko knjiga, jer već su mi pune ruke kesa i primeraka časopisa brojeva. a ništa još nisam kupila. ritual biranja i razmene / ritual sticanja / hipnotiše sve učesnike/ce. odlazimo da jedemo. iako nas je nenad pokušao ljubazno izvući sa sajma na neki divni brod gde je mirno, ipak ostajemo tu, jedina hrana je hitra hrana (po slovenščini), pljeskavice su najjeftinije, 250 dinara, koka kola 200. za mene ima salata. srpska. iako ne znam zašto se zove srpska. krastavci paradajz i paprika. razilazimo se. asja brane i danica kupuju knjige. dolazi đurađ iz pančeva. dolazi i dejan čančarević. okupljamo se ponovo u šest na promociji prve knjige maje solar. konačno napuštamo sajam i nenad uspeva da nas odvede na taj brod. prva scena odvija se na brodu, koji je od / davnina veštački život u okruglom … brod se ljulja. na brodu. smo. na blagu. ispod nas su sanduci sa pićem. mi smo neiživljene knjige. koje pričaju smeh i ljubav. mnogo pijemo. danici i meni prolazi glavobolja pomoću dobrog vina (je li to bilo klin se klinom izbija?) mnogo se fotografišemo. asja i đurađ su razvezali o pornografiji. ja sam ponosna dok se slikam sa branetom jer liči na antonija gramšija. sretna sam. što su najdraži ljudi i ljudice tu. plešemo. zvrčka. tehno. logos. / globalno. / ura! ostajemo u bg. asja i ja se raspričale. danica napravila supu sa tikvicama celerom paštrnakom… i jedem ajvar sa integralni hlebom. mmmm. opet me neko koga volim nahranio i dao mi krevet. patim od tih užasnih infantilnih potreba (gotovo opsesivnih) da me neko nahrani i ušuška me. valjda zato što sam nekada bila bez toga. spavam u krevetu sa bin ladenom (dušicom). majke mi. smejem se celu noć. i jutro. koje traje duže jer je pomeren sat. iako to tada ne znam. čekamo vlak sat h. dušica je pun priča. upijam.