TO JE DAKLE PITANJE…

odlomak iz knjige: ŠTA JE FILOZOFIJA, Žil Delez i Feliks Gatari (Izdavačka Knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci, Novi Sad, 1995)

Možda se pitanje Šta je filozofija? može postaviti tek pred kraj života, kad dođe starost i nastupi čas da se govori konkretno. Njegova bibliografija je, zapravo, vrlo oskudna. To je pitanje koje se postavlja u jedva primetnom uzbuđenju, u ponoć, kad više nema šta da se pita. Postavljali smo ga doduše, i ranije, bez prestanka, ali odveć posredno i zaobilazno, odveć izveštačeno, odveć apstraktno; više smo o njemu raspravljali i njime ovladali u prolazu no što smo mu dopuštali da nas potpuno zaokupi. Nismo bili dovoljno trezveni. Suviše smo želeli da stvaramo filozofiju, nismo postavljali pitanje šta je ona, osim zarad stilske vežbe; nismo došli do onog trenutka kad stil nije više važan i kad konačno možemo da kažemo: šta je zapravo to što sam radio čitavog života? Ima slučajeva kad starost daje ne večitu mladost već, naprotiv, neprikosnovenu slobodu, čistu nužnost kad se uživa renutak milosti između života i smrti, i kad se svi delovi mašine sklapaju, da bi otposlali u budućnost jedno delo koje se probija kroz vekove: Ticijan, Tarner, Mone.[1]

Ostareli Tarner stekao je ili osvojio pravo da povede slikarstvo pustom stazom bez povratka, koja se više ne razlikuje od poslednjeg pitanja. Možda Ranseov život obeležava u isti mah Šatobrijanovu starost i početak moderne književnosti.[2] I film nam ponekad poklanja svoje darove trećeg doba: setimo se, na primer, kako Ivens udružuje svoj smeh sa smehom veštice na razularenom vetru. Tako je i u filozofiji: Kantova Kritika čistog uma delo je starosti, razulareno delo za kojim neprestano pristižu novi potomci: sve moći duha razmiču svoje granice, i sve one granice koje je Kant tako brižljivo utvrdio u svojim knjigama iz zrelosti.

Ne možemo polagati prava na takav status. Prosto je za nas nastupio trenutak da se zapitamo šta je filozofija. A to smo i ranije neprestano činili i već imamo odgovor koji se nije menjao: filozofija je veština formiranja, izumevanja, proizvođenja pojmova (concepts). Ali nije dovoljno da odgovor izađe u susret pitanju, on mora i da mu odredi čas, priliku, okolnosti, predele i likove, uslove i nepoznanice. Trebalo bi da se to pitanje može postaviti ”među prijateljima”, kao poveravanje ili poverenje, ili, pak, pred neprijateljem kao izazov, trebalo bi, u isti mah, dospeti do onog sutonskog časa kad se zazire čak i od prijatelja. Do časa kad kažemo: ”to je bilo to, ali ne znam da li sam dobro objasnio, niti da li sam bio dovoljno ubedljiv”. I kad uviđamo da je malo važno da li smo dobro objasnili i da li smo bili ubedljivi, jer, u svakom slučaju, to sad jeste to.

POETSKI MARATON na sajmu knjiga (BG)

jbga, kako to uvek biva sa jeftinom i vrlo ograničenom kamericom, snimaka smo uspeli na’vatati do asje bakić (negde oko pola maratona). i naravno, nijedna baterija ne može izdržati tu snagu asje bakić, mora da pukne:) ali smo vraški maratonisali tu sajamsku subotu, svih pet sati, molim lepo. jeste da se na kraju malo publika raspala i otišla u kupovinu knjiga, no sam maratonski događaj je zaslužio da dobije vrhunski broj zvezdica po kvalitetu! naravno, takvim su ga načinili*e svi maratonci*ke koji su tog dana poetski gimnasticirali, i bili su SJAJNI! nikad više ni na jednom poetskom mestu eksperimenta (to je zbilja ovde retko) i nikad više kvaliteta na okupu. hvala dubravki đurić koja je napravila apsolutno fantastičan poetsko-oralni eksperiment, hvala slobodanu tišmi na odličnom poetskom ekscesu, hvala danici pavlović na sjajnim pesmama i čitanjima, hvala vladimiru stojniću na novim, eksperimentalnim pesmama, hvala nenadu glišiću na neverovatnoj čitalačkoj harizmi i odličnim angažovanim pesmama (kao i pevanju, comrade, ipak odlično i pevaš:)), hvala ani zekonji koja je došla čak bolesna i eksperimentisala sa čitanjem uz muziku na svoje odlične textove, hvala dejanu čančareviću na uvek fantastičnim antizajebantskim pesmama, hvala nemanji arsoviću na lirskom momentu, hvala branislavu oblučaru koji je došao iz zagreba i čitao nam svoje mačko-sjajne pesme, hvala ivanu šamiji koji je također došao iz zagreba i predstavio nam se sa sjajnim refleksivnim pesmama, hvala vladimiru kopiclu koji je publiku već oduševio sa najsimpatičnojom najavom, kao i sjajnim narativima, hvala bojanu samsonu što je bez papira govorio tolike svoje odlične poetske hitove, hvala vladmiru palibrku, neumornom borcu protiv prenemaganja, hvala sari radojković i luki kurjački na predstavljanju njihovog intertekstualnog eksperimenta, hvala der kosmonautu i termitovoj protozoi što su pojačali ton bunta, hvala tanji marković na uvek sjajnim kolažima, hvala tamari šuškić na fantazmatskim textovima, hvala minji bogavac, najboljoj slemerki u srbiji i šire – koja je (sa uvek neverovatnom energijom) obojila situaciju, hvala marjanu čakareviću na fraktalnim textovima, hvala nikoli oravcu na misaonim pesmama i dužini čitanja, hvala marku paunoviću na složenom eksperimentu uz muzičku podlogu (pravo otkriće na sceni!), hvala dragani mladenović na uvek zanimljiivim textovima, hvala ivani sarić na sjajnim dekonstrukcijama, hvala nenadjebivoj asji bakić što je došla iz zagreba i pružila nam to zadovoljstvo da je slušamo (njezine pesme skoro sve znamo napamet, pa ih je publika lako i naručivala:), hvala joj što nam je čitala i sjajnu poeziju ane brnardić (koja nije uspela da dođe), hvala milanu jovoviću koji nam se predstavio kroz svoju prvu zbirku, hvala mileni stefanović, dragani despotović, ivani sarić i maji solar što su tako jebozovno LILITirale lazu kostić (koji bi se sasvim sigurno zaljubio u njih da je to čuo) i hvala i onom rusu koji se pojavio, a zaboravila sam mu ime, i koji nas je lepo uspavao na omamljujućem ruskom, hvala emini marovac, dragani nikolić, dragani dubljević, vladimiru stojniću i jeleni milinković,  i ekipi iz BAILOUTa na sjajnim video radovima. i hvala vladislavi petković gordić na ideji i inicijativi da se organizuje poetski maraton.

i nakon ove panegiričarske gimnastike, jedan predlog za buduće organizacije maratona na sajmu. pošto nisam posetiteljka sajma i ne poznajem dobro prostor, ne znam gde bi to bilo ubuduće najbolje izvesti, ali predlažem da svakako ne bude na istom mestu. koliko sam uspela da šmeknem, taj donji deo hale 2 je namenjem  tematskim događajima, i kao npr. fiktivnoj posetiteljki sajma, verujem da mi ne bi palo na pamet da siđem dole i vidim šta ima, ukoliko ne bih znala da se tamo nešto događa. dakle, mislim da bi bilo bolje organizirati maraton u prostoru koji je prolazan i pun gužve. za ovu priliku to je čak moglo da bude i vani, jer je bilo toplo i divno. maratonska javna čitanja ipak zahtevaju protok, fluks, jer niko normalan (osim nas nekoliko nenormalnih:)) neće sedeti svih 5 sati na istom mestu i ispratiti sve to, a ostali neće prolaziti učestalo, jer je samo to mesto bez gužve. a  maratonu treba gužva. eto to. i pored svega, kad sam čula šta se sve konzervativno događalo pored hale pekić i koliko zastrašujućih stvari je bilo na sajamskom mestu, neverovatno je da se ovakav eksperiment tamo dogodio. sa toliko buntovnih poruka. e, to je baš za rušenje svih maratonsko-poetskih rekorda.

PSEUDOPOEZIJA by Ksenija Simić

nešto iz nove zbirke poezije KSENIJE SIMIĆ, PSEUDOPOEZIJA (u izdanju AŽINa)

zakon palca

(kako sam učila o feminizmu)

nije onaj zakon koji kaže da lepa devojka ni trena ne sme da čeka na autoputu

kada podigne prst za avanturu, da joj neko stane i poveze je.

suviše često je, i tako, odvedu u noć.

ne, to nije zakon o kome je reč.

(takođe, to što se svako malo zaljubim,

počnem da puštam kosu i nosim suknje

odlomak je iz druge priče)

(a nikad ne bi pogodio gde sam te prepoznala.

da je ovo bar 19.vek, Engleska,

pa da ti kažem da je to bilo ujutru kad sam otvorila prozore

sa žaluzinama koje više od svega sanjam kad zamišljam dom

u nekim krilima koja su promakla ispod sunca

ali, smešno bi bilo pisati tim stilom.

što su nekad u salonima sa žarom čitali

danas je šund. šteta.

ali, smešno bi bilo spominjati žaluzine

u gradu. 189.sprat. nema života

nagoveštaja, samo siluete ljudi koji u ponoru prolaze

potpuno je nemo u betonu.

tebe sam se setila kad sam te zaboravila

u knjižari pred zatvaranje

preko puta časopisa sa biciklistima na naslovnoj strani

ličilo je na srećne dane.)

(kad me prođe ta oduzetost,

nelagoda jer ne znam da hodam u haljinama

pa se vratim principima ženskog divljaštva

i kose nestane. odmah.)

19.vek, engleska. ovako je bilo (bez ptica na prozorima)

sve se mi pitamo šta je biti žena

a da nema veze s jabukama i da nije greh

država engleska je izdala zakon po kome muž sme nju da bije

kad hoće, koliko hoće,

prutom,

ako nije deblji

(što, primetimo, ne znači isto što i ”ako je tanji”)

od palca.

makes you think.

kakve to veze ima s prstima, i,

da li su plakale engleske domaćice i dame

u tim noćima supružinskog besa i iskrene samoće

kad ih ni duhovi (a kažu da ih tamo mnogo ima) nisu čuli?

DOGAĐAJ MOĆI

Čim se moć imenuje događajem, a događaj se misli kao ono što se ne može reprezentovati, onda se i događajna struktura moći misli kao prekid/raskid sa postojećim poretkom. Na tragu Badjuove odredbe događaja kao imanentnog prekida – fenomen moći se ne može misliti spoljašnje u odnosu na poredak, već kao izuzetak i prekid u samom poretku. Ako se suverenitet (kao transcedentni aspekt) i biomoć (kao imanentni aspekt) promišljaju u preplitanjima, onda se uzimaju u obzir i poredak i otpor koji mu je imanentan. ”Političko-ekonomska borba, kritički diskursi se mogu zamisliti tek ukoliko se istovremeno uzimaju u obzir dimenzije datog poretka i njegovog unutarnjeg drugog, onog konstitutivno drugog, to jest, ako se istovremeno obuhvata i tretira, i poredak i njegov eksces, i pozitivirani poredak i onaj ‘višak’ koji se preliva preko tog poretka.” (A.Lošonc, Moć kao društveni događaj, Adresa, Novi Sad 2009, str. 92)

Nova knjiga Alpara Lošonca, MOĆ KAO DRUŠTVENI DOGAĐAJ (o intenziviranju i slabljenju moći), je fascinantna studija u kojoj se, kroz 9 eseja, misli moć u konstelaciji tema kao što su :: problem neoliberalizma (prevashodno kroz fukoovsku prizmu), upravljaštva, biopolitike i biomoći, problem subjekta, želje, otpora,  bioekonomije, Marksove kritike političke ekonomije, autonomističkog marksizma, problem mnoštva, populacije i naroda, problem afekata, pojam tajne, javnosti, savesti i poslušnosti, otpora i slobode, problem političke teologije, demokratije, prijatelja i neprijatelja, mržnje, dara i ekonomije darivanja…  Ova knjiga je, po kvalitetu, obuhvatu tema i preciznoj  analizi relevantnih problema, svakako  događaj na filozofskoj sceni.

irena matijašević, NAIZGLED DRUGI

6 pesama iz zbirke NAIZGLED, ciklusa NAIZGLED DRUGI

ORFEJ

malo moram prelistati enciklopedije biljaka.

čujem da će se i one saviti kad zapjevam, da će se razlistati

ali mislim da je fer kad sam tako svemoćan

da upoznam bića na koja tako djelujem. listam i nalazim: perunika, gospina trava, islandski lišaj, artičoka. ne znam, nisam vjerovao da će moj pjev imati baš takav učinak. obično, kad pjevaš, misliš na zaradu: koliko milijuna CD-ova, koliko tantijema, koliko fanova. a vidim da sam sanjao premalo, da sam mogao biti megaloman, slobodno, da sasvim slobodno. moja je pjesma nadišla sva zamisliva očekivanja, kao da sam Krist, koji će doći poslije mene, kao da sam uskrisivao mrtve, recimo Lazara. zapravo, malo sam ganut svim tim. a Euridika. nju nisam mogao vratiti. zašto se okrenula? radio bih tri tisuće trbušnjaka dnevno da mi se vrati. pisao pjesme o pjesmama. upisao kineski, na vlastiti trošak. ne, firma ne plaća. firme danas ne plaćaju ništa. tranzicija. a socijalizam, koji je došao nakon poljuljane vjere u Krista, je imao dobru startnu poziciju, ali nije mogao promijeniti svijet. ah, a kako sam ga ja mijenjao svojom pjesmom. kako im je to promaklo, ne znam. valjda zato što sam mrtav, i sve u svemu, polumitološki lik. ili skroz mitološki, ako ćemo cijeniti preciznost.

KSANTIPA

«ušuti, pobogu, sve se više ukopavaš. sa svakom izgovorenom riječi sve mi se manje sviđaš!» kazao mi je.

«ali, ne mogu prestati, riskiram nesviđanje, nelijepost.»

«OK, dok je poetički opravdano bit ćeš iluzija koju sam gradio i srušio, svojom voljom. previše si pričala, i to je to.»

nema veze, ja sam pronašla sebe, a za tebe mi se fućka. narušila sam neki zakon, to osjećam, da ga upravo sada rušim, da, to je oslobađajuće, iako opasno. izgubila sam zbog svojeg jezika tvoju ljubav. ali ti si izgubio više, ti i ta tvoja umjerenost, i vaša  samodostatnost koju će pametni ljudi stotine godina nakon nas prezreti. i više će cijeniti mene, alapaču, nego tebe. da znaš, da samo znaš. osim toga, nisi me cijenio pa sam svaki dan sve više pričala, da ti pokažem što mislim o tome: sve najgore. ti si pametan ali dosadan, i ne znaš ljepotu afektivnog govora. ne znaš kako je vrištati, kljucati, gristi, bosti, i kakvo je olakšanje reći kretenu da je kreten, u lice. pa što ako sam groteskna, ako sam potrošena od vlastitog temperamenta. što onda. danas to radi svaki reper. svatko psuje, svatko se može smatrati bijesnim: na poredak, jutro, buđenje, bivšu ljubav. vidiš, a ti si passé, prošlost, ti si stari moj  previše smiren.

ANTIGONA

morala sam pokopati brata, premda sam mogla dati sagraditi

bazen, svirati harfu. mogla sam biti potrošenija

umornija, pristati da s Bregovićem bude sve kako oni hoće.

(jeftin štos, zar ne) pa ja sam mrtva, i ne slušam pop.

mogla sam biti ljubiteljica jeftinih štoseva (naprimjer

običaja koji  nalaže da se ne dira pokojnika, da se piše veliko slovo, da se provodi sibilarizacija). mogla sam, nadalje, izmisliti

neku proročicu, koja bi svima rekla da ja moram biti uz svojega brata, i tad kad je umro, baš tada. ah, kao da on zna išta od toga: Eteokle ili Polinik, sve mi se pomiješalo. mogla sam voljeti više balade, od tragedija, imati komičnu manu, koja će svima jasno dati do znanja da zaslužujem ovakvu kaznu. možda je Bergson mislio na mene kad je rekao da je krutost karaktera  izvor smijeha. je li moguće da sam nekome smiješna, ne znam. sve je danas moguće, ili kako se to kaže, anything goes. prohujalo s vihorom. čujem da je Anui (oprostite, ne znam francuski) pisao nešto slično, da ljudi izvode moju patnju na pozornici. ali to i nije bila patnja. sreća je, ako ne znate, u moje doba, značila život u vrlini, ne užitak, ne. pa tko bi mogao podnositi  nestalnosti života samo zbog uživanja, te površnosti – napisao je poslije mene ili prije mene, tu negdje, ne znam (oprostite još jednom) Aristotel. ne znam što bih rekla. u zadnje vrijeme, čini mi se da je moja sestra sve  pametnije napravila. iako, to samo ponekad, dođe mi, da iskočim iz tog mitskog statusa koji mi je dodijeljen. kaj, samo sam voljela svojeg brata.

Škola najboljeg (u nama), tekst o školi baziranoj na pedagoškim metodama Žaka Ransijera

(text je preuzet sa :: http://www.kuda.org/en/node/3033 )

Dijalog o dva sistema sveta, bis

400 godina posle Galileja, konačno i u Limerleu

Škola najboljeg (u nama)

Ako bi na jednom primeru trebalo pokazati da i danas traje razgovor koji je 1632. započeo revolucionar nauke u mračnim vremenima, Galileo Galilej, u svojoj knjizi Dijalog o dva sistema sveta najbolje je neupućenom objasniti da siđe na železničkoj stanici Guvi (Gouvy), duboko u belgijskim Visokim Ardenima i da prevali jos 4 kilometra do zaseoka Limerle (Limerlé), na samoj granici sa luksemburškom grofovijom. Upravo u Limerleu suočiće se sa autentičnim primerom savremene Galilejeve podrške kopernikanskoj teoriji univerzuma, koja i dalje revolucionira modernu nauku i horizonte saznanja, naspram mnogobrojnosti, nažalost još uvek postojećih, pobornika imobilnosti (zemlje), i svega na njoj.

Nedavno pokrenuta srednja škola Nomadska pedagogija (Pédagogie nomade) u Limerleu deo je starijeg projekta kooperativne i kolektivne organizacije Putešestvija na vidiku (Périple en la demeure) koja na ardenskoj farmi iz 18. veka okuplja već više godina raznorodne programe u sazvezđe filozofije, poezije, solfeđa, inovativne pedagogije, permanentnog obrazovanja. Njeni suvlasnici (ukupno stotinak) opremili su je sopstvenim radom i zajedničkim ulaganjima, velikom peći na drva, peći za hleb, klavirom, drvenim amfiteatrom, zvučnom i svetlosnom miksetom, kao i jakom idejom da su granice mogućeg uvek u “nemogućem”. Departman za filozofiju Univerziteta u Liježu (Liège) dobio je svojevremeno tako jednu “katedru” više u seoskom departmanu Visokih Ardena, atelje filozofije za SVE, postavljajući temelj novom tipu organizacije i mišljenja, mišljenja kroz akciju i organizaciju, mišljenja nove vrste društvene i kolektivne participacije i – zašto da ne – stvaranja Drugačije škole frankofonske zajednice (Projet d’école différente en Communauté Français). Rečeno učinjeno. Posle opservacija nekoliko srednjih školi sličnog tipa u Francuskoj, projekat neeksplikativne, već istraživačke pedagogije koji pruža još jednu šansu svima (uključujući i one iz različitih razloga izašle iz školske norme) i promišlja novi odnos škole i demokratije) (1) predat je frankofonskom Ministarstvu obrazovanja u Briselu.

Nationalism, European integration and neoliberalism

PRIMOŽ KRAŠOVEC

(The paper is based on inspirational discussions with and relentless supply of relevant literature from a dear comrade Stipe Ćurković and it will be deliver as a lecture on ASCA conference :: http://www.hum.uva.nl/asca/news.cfm/2F204DAB-1321-B0BE-A40047342B0FC94F )

A contribution to a critique of the political economy of the post-socialist transition in former Yugoslavia

1. The structure of national(istic) ideologies in post-Yugoslav transition

Resurge of identitarian politics based on ethnicity in countries, emerging from the break up of SFRY (Socialist Federal Republic of Yugoslavia) is, at least in mainstream media and research, usually presented as, however problematic and violent, the continuation of each nation’s historical »coming to itself« and as the »natural« end of each nation’s historical trajectory, which must end with an independent state, consisting of one nation only. According to such narratives, unlike their Western sibling nations, who got their indepedent states much earlier, post-Yugoslav nations had to suffer an unnatural historical turn in the form of socialist federal state, described by certain conservative historians as another (as in after the Austro-Hungarian empire) »dark prison for the nations«, whose »springtime« (as in »springtime of the nations«, a poetic name for national uprisings, presenting attempts to break free from the Austro-Hungarian yoke in 1848) was delayed for further 50 years by bloody communist dictatorship.

In this view and as written by mainstream historiography in the region, nation is the sole subject of history and national history means a predetermined trajectory, a certain linear progress towards nation’s self-fulfillment – this self-fulfillment being an ethnically homogenous nation-state with capitalist mode of production and parliamentary democracy as political system. National history – as the only history worthy of being written – of South Slavic nations is then interpreted as a series of rude interruptions of this continous and linear progress. South Slavic nations had, since their very arrival on the Balkan peninsula (I am focusing on the review of the mainstream historiography and leaving aside the most bizzare theories on Slovenians’ origin in ancient Venetians[1] and Croatians’ in Iran as supposedly original Aryans) suffered opression and foreign rule: from Byzantines, various Germanic and Gothic tribes, Ottomans, Venetians, Austro-Hungarians, Napoleon’s French etc. to, finally, domestic opression and supression of the natural course of their development by the hands of the domestic communist tyrants in the second half of the 20th century.

POLITIKA OD STRANE LJUDI

(o dva nova prevoda  Badjua, koja su izašla prošle godine u izadanju Jan van Ajk Akademije i Arkzina  :: Mračni raspad. O kraju državne istine. i u Ediciji Jugoslavija :: 4 Maja 1968.) (još citata iz Badjuovih textova :: http://subjektica.net1zen.com/?p=36 )

Ukoliko je politika mišljenje, onda se ne može govoriti o paru i antagonizmu teorije i prakse, jer politika (=praksa) je mišljenje (=teorija) koje se može misliti iz sebe. No, ukoliko je politika mišljenje, a svaki je subjekt politički, onda se politika retko događa i malo je (političkih) subjekata. Mi živimo u epohi u kojoj se politika sprovodi kao zaborav politike i u kojoj je političko reprezentovano državom. Pravo i partija također su državne kategorije, a ne političke. Utoliko ne treba zaboraviti da se politika kao mišljenje ne sme brkati sa Državom i sa sistemom koji se danas može obujmiti izrazom kapitalo-parlamentarizam. Politika kao mišljenje ne može biti uređena u državi, jer država ne misli, država funkcionira. Politika emancipacije uzima jednakost kao aksiom, a ne kao cilj delovanja. Ona je sloboda, dok je država potčinjavanje. Glavno pitanje novih oblika politike je pitanje politike bez partije i politike koja se odmiče od države. No koje bi onda bile nove forme organizacije politike, ‘nove alijanse’, i da li je uopšte moguće govoriti o istraživanju drugačije politike – politike koja bi reformulisala komunističku hipotezu i koja bi bila emancipacija za sve? To dakako ne bi bila neorganizovana politika, već politika ”organizovana na osnovu discipline mišljenja političkih procesa, a ne prema uzajamnom obliku sa oblikom države” (Pregled metapolitike)

KOMUNIZAM JE JEDINA IDEJA U ISTORIJI

Nakon ‘mračnih raspada’ komunizama, propagandistički diskurs nam kaže kako se radi o smrti komunizma (jedine ideje koja je bila ideja emancipacije za sve) i slavi politiku koja održava hijerarhiju mesta :: onih malobrojnih koji su vlasnici i čiji cilj je neprestano bogaćenje, i onih koji su eksploatisani. To slavlje se naravno prikriva u liberalni diskurs proklamovanja jednakih mogućnosti za sve u ovom našem divnom konzumatorskom svetu, u kojem sva bogatstva maltene rastu na drveću – potrebno je samo izaći u vrt i ubrati ih. Tačnije, potrebno je napisati projekat, konkurisati i ući u zverinjak konkurencije, ne bi li se otimalo za voćke, koje neće pripadati svima, nego će parlamentarna demokratija već izbrojati elemente koji ulaze u igru (a delova je uvek više nego elemenata, a pravila selekcije su stroga). Tako će predstavnici već reći kome idu voćke, a kome ne, sve u govoru zanosa i trijumfa demokratije kao priznanja da je profit suština civilizacije (IZBORI, ZAMKA ZA BUDALE!) Ovaj trijumf se provodi ”pod toljagom ‘demokracije’ imperijalnih posjednika”, putem ‘mišićavog prava’ – prava intervencije vojnih sila koje modeliraju svet prema svojim interesima. Divnog li našeg ‘pobedničkog’ sveta! ”’Marksizam’ bez proletarijata i bez politike, ekonomizam koji stavlja privatno bogatstvo u centar društvenog određenja, mirna savjest zelenaša, špekulanata, korumpiranih, financijera, vlade koje su isključivo zabrinute da podrže bogaćenje bogatih: eto vizije svijeta koja nam se nudi pod barjacima trijumfirajuće civilizacije.” (Mračni raspad. O kraju državne istine.) Govoriti u ovakvom svetu o smrti komunizma nije samo laž i prevara, već apsolutno nerazumevanje onoga šta komunizam jeste. Politička istorija komunizama suštinski je odvojena od njihovih državnih istorija. Generički ili vanpartijski komunizam, kako ga naziva Badju, jeste ideja, na tragu Marksa, o društvu koje je oslobođeno pravila interesa. ”Društvo u kome ono što tražimo, ono što radimo, ono što hoćemo, nije regulisano od početka do kraja ličnim ili interesima grupe. To je komunizam.” (iz intervjua za NIN, 26. XII 2008). Komunizam nije program, već ideja, stoga ‘komunističko’ označava transvremensku subjektivnost emancipacije, egalitarnu strast i ideju pravde. Filozofija – koja misli bezvremene kategorije – misli upravo ‘komunističke invarijante’, večni koncept jednakosti. Dakle, raspadi socijalističkih režima ne govore o smrti komunizma kao o događaju, već nas poučavaju kako putevi egalitarne politike ne idu putem državne moći. Današnja ‘demokratija’ određena kao kapitalo-parlamentarizam politiku podređuje Državi i regulisana je pod normama ekonomije. Jedini uslov demokratije je masovno postojanje vlasnika. Ovakav modus politike, koji kombinuje ekonomsku efikasnost i konsenzus putem reprezentacije, jeste režim Jednog, a ne mnoštva. Sa svojom jedinom težnjom – za robom i vlasnicima – one ne može biti režim koji je samerljiv ideji emancipacije. U oba svoja vida, i preko tzv.demokratske politike definirane pravnom Državom i preko tzv. totalitarne politike definirane Državom-partijom, ovaj režim politike nema nikakav odnos sa istinom. Osnovne figure državnih politika su pervertirane: u parlamentarnim društvima Zapada nemoguće je razlikovati ‘filozofa’ od ‘eklektičkog sofiste’, ‘političara’ od ‘upravljača’. U socijalističkim birokratskim društvima ne razlikuje se ‘filozof’ od ‘funkcionera’, odnosno ‘policajca’ ili od ‘dogmatskog tiranina’. Stoga se emancipatorska politika ne može događati pod uslovom Prava (pravo je cirkulirajuća kategorija između politike i filozofije, koja beskonačnost pojedinca svodi na Jedno brojanja), jer Pravo legitimira Državu. ”Kad je Pravo – dakle, snaga pravila – predstavljeno kao centralna kategorija politike, parlamentarna država, odnosno Država-partija, ravnodušna je spram filozofije.” (Mračni raspad. O kraju državne istine.) Ili pravilo (Pravo) ukida svaku istinu, ili se partija postavlja kao celokupna istina, što nam govori kako Pravo, koje je zamenilo revolucionarni univerzalizam, ne može biti temeljna kategorija politike, niti je Država forma politike koja donosi vladavinu slobode u beskonačnim situacijama. Dakako, pravo ne treba biti isključeno iz polja politike, ali pravna država i oblici prava nikako nisu garant emancipacije, stoga ne mogu biti temelj politike kao mišljenja. Kao zadatak politike koja počinje ostaje ‘oddržavljenje Istine’ – jedini mogući uslov egalitarne logike.

ISTINA JE ILI MILITANTNA ILI JE NEMA

U pitanju zašto se podsećamo ’68e godine, koja je sama po sebi vrlo složen događaj, Badju polazi od teze de su postojala četiri različita Maja ’68e. = Prvi Maj ’68e činila je studentska pobuna kao defanzivno i antirepresivno nasilje, također kao svetski fenomen. = Drugi Maj ’68e činila je radnička pobuna koja se događala van sindikalnih i drugih zvaničnih radničkih institucija. Ovaj radnički ‘divlji štrajk’ prethodi studentskom revoltu i na neki način ga anticipira. Ono što ga čini specifičnim jeste: izmeštanje van velikih sindikalnih organizacija, okupacija fabrika i, također, određeno prihvatanje nasilja (nasuprot klasičnim pregovaračkim modelima). = Treći Maj ’68e je libertetski i dotiče pitanja promena navika, ”novih ljubavnih odnosa, individualne lične slobode, pitanje koje će izroditi ženski pokret i prava, te emancipacije homoseksualaca.” (4 Maja 1968.) Ovaj libertetski Maj uključuje i pobune u kulturnoj sferi (ideje o novom pozorištu, novim formama javne reči, novim stilovima kolektivne akcije, zahtevima radnika filmske industrije itd.) Tri heterogena Maja ’68e pokazuju kako je politički život bio složen, u sukobljavanjima i preplitanjima između različitih levica i levičarenja. No, po Badjuu, postoji i četvrti Maj ’68e, koji je ključan i predstavlja dijagonalu ostala tri. Zbog tog četvrtog Maja, mi smo još uvek savremenici ’68e, čiji zadaci nalažu vernost događaju. = Četvrti Maj ’68e doveo je u pitanje klasičnu koncepciju i zahtevao novu viziju politike. Pokušaj otrgnuća od klasične koncepcije politike ogleda se i u istraživanju izvan granica klasičnog revolucionarizma. Ovaj aspekt Maja preispitivao je nove forme udruživanja, mogućnosti drugačije politike – koje bi promenile utvrđenu distribuciju mesta u socijalnim klasifikacijama. Politika kao tu-politika se sprovodi tako što se propisuju mesta (npr, fabrika je jedno političko mesto). Poredak se raspoređuje u različita mesta i diskurse koje pojedinci zauzimaju, pri čemu se njihovo posredovanje uglavnom odvija preko velikih uprava. Takva mesta su donekle ‘kruto’ distribuirana, jer zna se ko kakvo mesto zauzima i šta radi; tako radnici rade u fabrikama, intelektualci intelektualiziraju (na univerzitetima ili već na nekim drugim vanakademskim skupovima), kulturni radnici proizvode kulturu opet u odeljenim matičnom organizacijama… i sve to čini određeni red u klasičnom političkom sistemu. No maja ’68e desila se avantura preraspodele mesta i novih fuzija. Udruženi radnici, studenti, umetnici, seljaci itd. organizovali su premeštanja ‘stabilnih’ mesta. Eksperimentisano je sa mnogim novinama u organizacijama, redistribucije mesta su testirane i u mišljenju i u praksama. Stoga upravo ovo ubeđenje četvrtog Maja ’68e – da treba prekinuti sa mestima – jeste ono što čini suštinu reči komunizam. ”U generalnom smislu, to je ono što pokriva važna reč komunizam, društvo jednakih, društvo koje svojim kretanjem ruši zidove i razdvajanja, društvo polivalentnosti i raznovrsnih putanja, u poslu, kao i u životu. Ali, ‘komunizam’ takođe znači političke forme organizacije čiji model nije hijerarhija mesta. Četvrti Maj ’68. je bio to: skup iskustava koja su potvrdila da je nemoguća promena društvenih mesta politički moguća putem do tada nikad viđenog načina, progovaranja i napipavajućeg traganja za organizacionim formama, adekvatnim novini događaja.” (4 Maja 1968.) Zahtev četvrtog Maja ’68e zahtev je za pronalaženjem novih organizacija politike koja je mišljenje i zahtev za odmakom od državne politike. Upravo stoga i ostajemo savremenici Maja ’68e, ostajemo verni komunističkoj ideji koja jedina nalaže hrabrost i suprotnost društvu interesa. To ništa drugo i ne znači nego imati hrabrost za ideju. Hrabrost ideje!

maja solar^ljiljana jovanović,NARUČUJEM SEBE IZ KATALOGA

dubravka đurić, POEZIJA TEORIJA ROD

h.d. (hilda doolittle), gertrude stein, mina loy, lyn hejinian, rachel blau duplessis ^ susan howe. tri modernistkinje i tri postmodernistkinje. ali ne samo to. ne na način kako se to piše u klasičnim istorijama i teorijama književnosti, gde se pretpostavlja nekakva univerzalna pozicija kriterijuma koji su uzeti kao da su sami po sebi razumljivi. kao da je to biti-pesnik i biti-pesnikinja nešto što  samo po sebi jeste ili nije, kao da je to odredba koja se stiče nekim ‘prirodnim’ karakteristikama (pesnici*kinje se rađaju, bljak) ili večnim etiketama (pesnici*kinje su oni ljudi koji su tako etiketirani sudbinski, božjom milošću, po nužnim zakonima genijalnosti and so on). dubravka đurić je dragocena kap koja štrči u okeanu ovakvih uvreženih ispisivanja pesništva, jer ima sasvim drugačija polazišta. dakle, za razliku od ovih strašno staromodnih pristupa koji pretpostavljaju ideologiju pozitivističke objektivnosti i koji pišu o istorijama književnosti kao da su to objektivne činjenice, neuslovljene ničime što ne bi bila književnost, dubravka đurić je teoretičarka (pesnikinja, performerka, kritičarka, feministica…) koja savršeno poznaje savremene teorije i interpretacije, i koja vrlo jasno obrazlaže svoj pristup i kritičarsku poziciju u pisanju drugačijeg kanona. ovog puta ženskog kanona. u opsežnoj analizi proistekloj iz studija kulture, dubravka daje neverovatno dobro potkrepljeno objašnjenje različitih struktura iz kojih  se interpretira i književnost i umetnost uopšte. studije kulture su nove tendencije interdisciplinarno zasnovanih analiza, koje su se razvile 60ih godina prošlog veka. kada se književnosti prilazi iz matrice studija kulture, onda poezija više nije kanon remek-dela, već se u analizi polazi i iz tzv.niže, popularne kulture. iz perspektiva studija kulture je bitno da se naglasi kako je književnost društveni događaj, što onda svakako implicira njenu političku, ideološku, istorijsku, rodnu itd. razgranatu analizu. književnost nije autonomna – kako je to pretpostavila buržoaska kultura i time izdvojila književnost od svih drugih životnih praksi – već je književnost događaj neodvojiv od ostalih uslova proizvodnje, distribucije i potrošnje. živimo u kapitalističkom društvu koje je zasnovano na nepravednim hijerarhijama (etničkim, rodnim, rasnim, klasnim…), stoga je i književnost odraz ovih borbi i mesto gde se hijerarhije uspostavljaju. ”u društvu se stalno vode borbe za nametanje dominantnih značenja.” utoliko, studije kulture podrivaju tradicionalno shvatanje da kultura pripada elitama i da je etabliraju samo oni privilegovani. važan pojam za studije kulture, naravno, jeste i rod/pol. to znači da je potrebno poznavati savremene teorije rodnosti ne bi li se drugačije pristupilo tumačenju pesnika*inja. dubravka đurić u ovoj knjizi daje opsežne prikaze feminističkih teorija poezije, ali i svih savremenih teorija koje su neophodne za čitanje radikalnih pesničkih praksi. ukoliko neko hoće da nauči, iz drugačijih okvira nego što su to klasični-školski-akademski, šta su to zapravo modernizam i postmodernizam, šta je žensko pismo, kakve su pozicije francuskih feminističkih autorki (elen siksu, lis irigaraj i julije kristeve), šta je postrukturalizam, postkolonijalna teorija i postkolonijalni feminizam, postfeminizam.. i kakvi su odnosi među ovim narativima, onda neka čita dubravku đurić, jer iz njenih textova se najbolje može naučiti šta je teorijski okvir koji se u svetu već odavno dubi i buši, a kod nas ni da počne. također, dubravka đurić se specifično bavila jezičkom poezijom, poetskim pokretom koji je nastao 70ih godina prošlog veka u SAD i koji se fokusirao na istraživanje jezika. baveći se jezičkim strukturama i istraživanjima konstruktivnog karaktera jezika, jezički pesnici*kinje su se pojavili kao vrlo radikalna i eksperimentalna struja, kojoj je blisko stapanje poezije i teorije. tri postmodernistkinje, dekonstruisane u ovoj knjizi (lin hedžinien, rejčel blau duplezi i suzan hau) su bliske ovom poetskom pokretu. šteta je što posle ove obimne studije nemamo na raspolaganju više poezije ovih pesnikinja i ostaje da se nadamo da će njihova vidljivost/čitljivost biti i dalje zadatak za one koji bi da se hrane i drugačijim poetikama.