STVAR 3

3.broj časopisa za teorijske prakse STVAR može se preuzeti ovde :: http://gerusija.com/stvar-br-3/

SADRŽAJ

AKTIVNO&PASIVNO / ACTIVE&PASSIVE

• ALPAR LOŠONC – Bartlbi, pasivnost, volja: otpor
• ALPÁR LOSONCZ – Bartleby, Passivity, Will: Resistance

• DARKO DELIĆ - Protiv aktivističkog „spontaniteta“ i „hitnosti“ u doba „post-teorije“
• DARKO DELIĆ - Against the Activist “Spontaneity” and “Urgency” in the Age of “Post-theory”

• ALEKSANDAR MATKOVIĆ - “The holy crisis”: Suverenitet, vrednost i polemike pasivnosti
• ALEKSANDAR MATKOVIĆ - “The Holy Crisis”: Sovereignty, Value and the Polemics of Passivity

• IGOR CVEJIĆ – Aktivna i pasivna osećanja
• IGOR CVEJIĆ - Active and Passive Feelings

• IVAN MOSCA – Fiction/Interaction, Ontology/Neurology and Computer Games
• IVAN MOSCA – Fiction/Interaction, Ontology/Neurology and Computer Games 

• MARK LOŠONC – Kritika lajkujućeg uma
• MÁRK LOSONCZ – The Critique of Liking Reason 

• SØREN TINNING – Activity and passivity in Kant’s Critique of Pure Reason
• SØREN TINNING - Activity and Passivity in Kant’s Critique of Pure Reason

• FRANCESCA DELL’ORTO – La synthe`se passive et la supple´ance temporelle. La voie ge´ne´tique à la phe´nome´nologie
• FRANCESCA DELL’ORTO – Passive Synthesis and the Temporal Supplementarity. The Genetic Path of Phenomenology

• IŠTVAN KAIĆ – Polna razlika u reklamama ili kako odbaciti jeftini, ali sveprisutni pseudo- feminizam
• IŠTVAN KAIĆ - Gender Differences in Commercials or How to Repudiate the Cheap, but Omnipresent Pseudo-feminism

GERUSIJANSKI MANIFEST

            Biti gerusijanac znači biti užasno star. Postali smo članovi saveta staraca zahvaljujući našem iskustvu. Odrasli smo pored Eurote, učestvovali smo u surovim ratovima i zaslužili smo da imamo pravo na suvereno odlučivanje o životu i smrti, s onu stranu svake odgovornosti. Stari smo, mogli bismo da se takmičimo i sa Metuzalemom.

            Postoji jedna bogata tradicija u povesti filozofije, u kojoj se pokazuje da jedino starac može da bude mudrac, a mladi ljudi su njegove žrtve: od Sokrata, koji je optužen za to da je pokvario mlade Atinjane, do Negrija, koji je dobio nadimak il cattivo maestro, jer je postao suviše opasan zavodnik za studente. Ponavljamo: jako smo stari. Naš kurac već godinama nije imao erekciju, naše sise su već odavno otromboljene. Mi zavodimo jedino pomoću pojmovnosti. Alkibijad ne može da odoli našoj teorijskoj auri, studentkinje iz Padove ne mogu da se suprotstave načinu na koji mi mislimo – posebno ne mogu da nam odole bolonjski studenti i studentkinje, primarni nam je cilj da ih promenimo, da ukažemo na moguće alternative. Svakako ćemo očuvati spartansko nasleđe, verni smo mu u potpunosti: askezom odbijamo imperativ „Enjoy!“, militantnošću teorije želimo da učinimo štetu gluposti, pojmovnom disciplinom uspevamo da ponizimo konformizam. Biti gerusijanac znači biti gerila, biti Geronimo. Pojmovi su naša oružja, spremni smo da ih upotrebimo kao ratne mašine. “Ti si još mlad Sokrate .. i još te filozofija nije čvrsto obuhvatila” – kaže Platonov Parmenid i daje mu savet da što pre ostari jer dijalektika nije igračka za dečicu. Slično tome, mladi ljudi, sugerišu Hegel i Marx, ne mogu da razumeju najteže principe dijalektike, snagu negacije i napetost protivrečnosti, zato je potrebno da ih transformišemo: postajanje-starim je ekspanzija radikalne teorije. Filozofija je suštinski stara! Ona ne želi da bude mladost, poletnost, lepršavost, mesto uživanja (idealno mesto neoliberalizma), mesto gde će propagatori večne mladosti prodavati svoje skupe proizvode protiv bora… Filozofija nije okrepljenje, ekstaza, već napor, zamaranje, dakle, starost. Misao je sva izborana i ona želi to da bude! Svi oni koji su pod našim uticajem se uključuju u borbu. Mi nismo gerontolozi. Mi ne proučavamo starost spolja, već iskorištavamo sve njene prednosti iznutra. Mi jesmo stari.

Starost nije biologija, starost je nova subjektivnost. Promenimo subjektivnost, postanimo gerusijanci i gerusijanke! Da bi se bilo star, godine nisu bitne. Za starost je potrebna hrabrost!

We can’t change the country. Let us change the subject!

DRUGI BROJ ČASOPISA ‘STVAR’

Nedavno je izašao (konačno!) drugi broj časopisa za teorijske prakse Stvar. Ovaj časopis proizvodi teorijska fabrika Gerusija, organizacija čiji sajt možete videti ovde :: http://gerusija.neru9.com/  :: i gde ujedno možete skinuti i prvi i drugi broj časopisa. Glavna tema ovog broja Stvari je POGLED, ali, pored toga, broj donosi i nekoliko prevoda odličnih filozofskih tekstova, te veliki deo posvećen psihoanalizi. Zamišljen kao odeljak ‘o Lakanu bez Lakana’ on nudi mnoštvo filozofsko-psihoanalitičkih tekstova, a preuzima i važan deo Rečnika psihoanalize (Rudinesko i Plon). Dovodeći u vezu psihoanalitičko, etičko i političko, ovaj broj Stvari potvrđuje sve ozbiljniju i radikalniju gerusijansku produkciju.

http://www.youtube.com/watch?v=ECYeIYQDO1Q&list=FLr9BCAgSsHweXfAl-4sM-Xg&index=41&feature=plpp_video

A povodom ovog teorijskog slavlja, evo dole još nešto u vezi sa temom POGLED (dole = post ispod) – prevod teksta Mirana Božoviča, ‘Čovek iza svoje mrežnjače’, koji se bavi lakanovskom teorijom pogleda analizirajući Hičkokov film Prozor u dvorište. Dakle, na čitanje ovog fantastičnog teksta, pa na ponovno gledanje Hičkoka, pa na detaljno čitanje Stvari! Eto gozbe…

http://www.youtube.com/watch?v=8owCtUTaMd0&list=FLr9BCAgSsHweXfAl-4sM-Xg&index=42&feature=plpp_video

Miran Božovič, ČOVEK IZA SVOJE MREŽNJAČE

Ovaj tekst se u originalu nalazi u zborniku koji je priredio Slavoj Žižek: Everything you always wanted to know about Lacan (but were afraid to ask Hitchcock), pod naslovom The man behind his own retina

 

ČOVEK IZA SVOJE MREŽNJAČE

MIRAN BOŽOVIČ

To see you is to love you

(Bing Krozbi)

Amare tuum est videre tuum.

(Nikola Kuzanski)

Prozor u dvorište (Rear window, 1954)  je film o želji oka, o ‘apetitu oka’, kako to opisuje Lakan u XI seminaru[1], i o pogledu, o formi pojavljivanja objekta malog a (objet petit a) u vidljivom polju, koji funkcioniše kao objekt apetita.

Film otpočinje direktnim približavanjem kamere prozoru zaustavljajući se tačno iznad prozorskog praga – tako da se središnji okvir prozorskog krila doslovno poklapa sa ekranom. To je momenat potpune identifikacije između pogleda iz sobe i pogleda iz publike: mi vidimo sve što se može videti iz sobe; ko god da je tada u sobi, on kao da je i u publici, dok se i mi nalazimo u sobi. Kada se pogled iz sobe sjedini sa našim pogledom, kamera polako prelazi preko dvorišta sa desna na levo – moglo bi se reći da ova scena odgovara našem prvom pokretu oka kao džinovskog oka koje se otvorilo i pogledalo okolo.

Pokret kamere direktno prema prozoru, koji rezultira podudaranjem prozora kao džinovskog oka sa ‘okom’ kamere (našim vlastitim okom), opisuje, iz zadnjeg plana, fuziju dva pogleda, našeg i Džefovog. Ova fuzija se može videti – ali ovog puta iz prednjeg plana – u Pogrešnom čoveku (The wrong man 1956), kada se lice prestupnika, pravog čoveka, stapa sa licem Henrija Fonde, pogrešnog čoveka. Isto tako se može videti i u Psihu (Psycho 1960), kada Normanov morbidni osmeh otkriva stisnute zube – to je, takoreći, momenat kada nas njegova mrtva majka gleda kroz njegove oči.

Da prozor kroz koji gledamo, zapravo, funkcioniše kao oko, očito je iz činjenice da sāma soba funkcioniše kao camera obscura – ono šta se odvija u sobi sa ove strane prozora tačno je obrnuta slika onoga šta se odvija iza prozora stana na suprotnoj strani dvorišta – u Torvaldovom stanu. Baš tako je Hičkok rekao Trifou (Truffaut): ”Na jednoj strani dvorišta imamo Stjuart-Keli par, gde je on nepokretan sa nogom u gipsu, a ona se slobodno kreće. A na drugoj strani je bolesna žena vezana za krevet, dok muž dolazi i odlazi.”[2] Oba invalida su na sličan način žrtve njihovih mobilnih partnera: kao što će Lars zapečatiti sudbinu svoje žene, tako će i Liza uplesti Džefa u vlastite planove; takođe, Liza je ta koja prelazi dvorište da bi ušla u Torvaldov stan i Torvald je onaj koji dolazi s druge strane kod Džefa.

Kao gledaoci, mi smo smešteni iza mrežnjače džinovskog oka gledajući obrnute slike koje se na njoj pojavljuju, odnosno, zajedno sa Džefom, mi zauzimamo isti prostor kao bradati čovek iz Dekartove gravure iz Optike, koji se nalazi u totalno mračnoj sobi. U rupi na prednjem zidu umetnuto je ‘oko nedavno umrle osobe’, a ako je sveže raskomadano ljudsko telo, ili barem glava,  nedostupno, onda će ”oko vola ili neke druge velike životinje”[3] biti dovoljno. Mrtvo oko zuri na različite objekte osvetljene suncem. Svetlo ulazi u sobu samo kroz to oko. Gledajući iz pozadine tog oka, kaže Dekart, ”videćete, verovatno ne bez čuđenja i zadovoljstva, sliku koja reprezentuje prirodnu perspektivu svih objekata koji su napolju”[4], tj. u spoljnjem svetu.

Ovaj eksperiment potvrđuje, navodi Dekart, ”da objekti koje gledamo utiskuju potpuno savršene slike njih samih na pozadinu naših očiju”[5], da retinalne slike adekvatno reprezentuju slike u spoljašnjem svetu. Dekartovo je čvrsto ubeđenje da se u ovo možemo uveriti vlastitim očima. Kako? Samim izlaskom iz mračne sobe i poređenjem objekata u spoljašnjem svetu sa retinalnim slikama koje smo upravo videli na pozadini mrtvog oka.

Nepotrebno je reći da eksperiment nije uspeo, pošto se retinalna slika nikada ne može uporediti sa objektom, sa samom stvari; ukratko, jer se imitacija, kopija nikada ne može porediti sa originalom. Mi samo možemo porediti našu retinalnu sliku objekta sa našom retinalnom slikom slike objekta na mrežnjači mrtvog oka. Dekartovo divljenje je stoga smešno, a njegovo zadovoljstvo potpuno neopravdano: strogo govoreći, mi smo stalno u sobi u kojoj je Dekartov bradati čovek, naše vlastito oko je takva mračna soba. Nikada ne možemo izaći, zauvek smo uhvaćeni u sobi u kojoj raspolažemo samo našim retinalnim slikama i nikada samim stvarima: svako poređenja naših retinalnih slika sa samim stvarima, sa objektima (imitacija, kopija, originala) je iluzorno.

TO JE DAKLE PITANJE…

odlomak iz knjige: ŠTA JE FILOZOFIJA, Žil Delez i Feliks Gatari (Izdavačka Knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci, Novi Sad, 1995)

Možda se pitanje Šta je filozofija? može postaviti tek pred kraj života, kad dođe starost i nastupi čas da se govori konkretno. Njegova bibliografija je, zapravo, vrlo oskudna. To je pitanje koje se postavlja u jedva primetnom uzbuđenju, u ponoć, kad više nema šta da se pita. Postavljali smo ga doduše, i ranije, bez prestanka, ali odveć posredno i zaobilazno, odveć izveštačeno, odveć apstraktno; više smo o njemu raspravljali i njime ovladali u prolazu no što smo mu dopuštali da nas potpuno zaokupi. Nismo bili dovoljno trezveni. Suviše smo želeli da stvaramo filozofiju, nismo postavljali pitanje šta je ona, osim zarad stilske vežbe; nismo došli do onog trenutka kad stil nije više važan i kad konačno možemo da kažemo: šta je zapravo to što sam radio čitavog života? Ima slučajeva kad starost daje ne večitu mladost već, naprotiv, neprikosnovenu slobodu, čistu nužnost kad se uživa renutak milosti između života i smrti, i kad se svi delovi mašine sklapaju, da bi otposlali u budućnost jedno delo koje se probija kroz vekove: Ticijan, Tarner, Mone.[1]

Ostareli Tarner stekao je ili osvojio pravo da povede slikarstvo pustom stazom bez povratka, koja se više ne razlikuje od poslednjeg pitanja. Možda Ranseov život obeležava u isti mah Šatobrijanovu starost i početak moderne književnosti.[2] I film nam ponekad poklanja svoje darove trećeg doba: setimo se, na primer, kako Ivens udružuje svoj smeh sa smehom veštice na razularenom vetru. Tako je i u filozofiji: Kantova Kritika čistog uma delo je starosti, razulareno delo za kojim neprestano pristižu novi potomci: sve moći duha razmiču svoje granice, i sve one granice koje je Kant tako brižljivo utvrdio u svojim knjigama iz zrelosti.

Ne možemo polagati prava na takav status. Prosto je za nas nastupio trenutak da se zapitamo šta je filozofija. A to smo i ranije neprestano činili i već imamo odgovor koji se nije menjao: filozofija je veština formiranja, izumevanja, proizvođenja pojmova (concepts). Ali nije dovoljno da odgovor izađe u susret pitanju, on mora i da mu odredi čas, priliku, okolnosti, predele i likove, uslove i nepoznanice. Trebalo bi da se to pitanje može postaviti ”među prijateljima”, kao poveravanje ili poverenje, ili, pak, pred neprijateljem kao izazov, trebalo bi, u isti mah, dospeti do onog sutonskog časa kad se zazire čak i od prijatelja. Do časa kad kažemo: ”to je bilo to, ali ne znam da li sam dobro objasnio, niti da li sam bio dovoljno ubedljiv”. I kad uviđamo da je malo važno da li smo dobro objasnili i da li smo bili ubedljivi, jer, u svakom slučaju, to sad jeste to.

POETSKI MARATON na sajmu knjiga (BG)

jbga, kako to uvek biva sa jeftinom i vrlo ograničenom kamericom, snimaka smo uspeli na’vatati do asje bakić (negde oko pola maratona). i naravno, nijedna baterija ne može izdržati tu snagu asje bakić, mora da pukne:) ali smo vraški maratonisali tu sajamsku subotu, svih pet sati, molim lepo. jeste da se na kraju malo publika raspala i otišla u kupovinu knjiga, no sam maratonski događaj je zaslužio da dobije vrhunski broj zvezdica po kvalitetu! naravno, takvim su ga načinili*e svi maratonci*ke koji su tog dana poetski gimnasticirali, i bili su SJAJNI! nikad više ni na jednom poetskom mestu eksperimenta (to je zbilja ovde retko) i nikad više kvaliteta na okupu. hvala dubravki đurić koja je napravila apsolutno fantastičan poetsko-oralni eksperiment, hvala slobodanu tišmi na odličnom poetskom ekscesu, hvala danici pavlović na sjajnim pesmama i čitanjima, hvala vladimiru stojniću na novim, eksperimentalnim pesmama, hvala nenadu glišiću na neverovatnoj čitalačkoj harizmi i odličnim angažovanim pesmama (kao i pevanju, comrade, ipak odlično i pevaš:)), hvala ani zekonji koja je došla čak bolesna i eksperimentisala sa čitanjem uz muziku na svoje odlične textove, hvala dejanu čančareviću na uvek fantastičnim antizajebantskim pesmama, hvala nemanji arsoviću na lirskom momentu, hvala branislavu oblučaru koji je došao iz zagreba i čitao nam svoje mačko-sjajne pesme, hvala ivanu šamiji koji je također došao iz zagreba i predstavio nam se sa sjajnim refleksivnim pesmama, hvala vladimiru kopiclu koji je publiku već oduševio sa najsimpatičnojom najavom, kao i sjajnim narativima, hvala bojanu samsonu što je bez papira govorio tolike svoje odlične poetske hitove, hvala vladmiru palibrku, neumornom borcu protiv prenemaganja, hvala sari radojković i luki kurjački na predstavljanju njihovog intertekstualnog eksperimenta, hvala der kosmonautu i termitovoj protozoi što su pojačali ton bunta, hvala tanji marković na uvek sjajnim kolažima, hvala tamari šuškić na fantazmatskim textovima, hvala minji bogavac, najboljoj slemerki u srbiji i šire – koja je (sa uvek neverovatnom energijom) obojila situaciju, hvala marjanu čakareviću na fraktalnim textovima, hvala nikoli oravcu na misaonim pesmama i dužini čitanja, hvala marku paunoviću na složenom eksperimentu uz muzičku podlogu (pravo otkriće na sceni!), hvala dragani mladenović na uvek zanimljiivim textovima, hvala ivani sarić na sjajnim dekonstrukcijama, hvala nenadjebivoj asji bakić što je došla iz zagreba i pružila nam to zadovoljstvo da je slušamo (njezine pesme skoro sve znamo napamet, pa ih je publika lako i naručivala:), hvala joj što nam je čitala i sjajnu poeziju ane brnardić (koja nije uspela da dođe), hvala milanu jovoviću koji nam se predstavio kroz svoju prvu zbirku, hvala mileni stefanović, dragani despotović, ivani sarić i maji solar što su tako jebozovno LILITirale lazu kostić (koji bi se sasvim sigurno zaljubio u njih da je to čuo) i hvala i onom rusu koji se pojavio, a zaboravila sam mu ime, i koji nas je lepo uspavao na omamljujućem ruskom, hvala emini marovac, dragani nikolić, dragani dubljević, vladimiru stojniću i jeleni milinković,  i ekipi iz BAILOUTa na sjajnim video radovima. i hvala vladislavi petković gordić na ideji i inicijativi da se organizuje poetski maraton.

i nakon ove panegiričarske gimnastike, jedan predlog za buduće organizacije maratona na sajmu. pošto nisam posetiteljka sajma i ne poznajem dobro prostor, ne znam gde bi to bilo ubuduće najbolje izvesti, ali predlažem da svakako ne bude na istom mestu. koliko sam uspela da šmeknem, taj donji deo hale 2 je namenjem  tematskim događajima, i kao npr. fiktivnoj posetiteljki sajma, verujem da mi ne bi palo na pamet da siđem dole i vidim šta ima, ukoliko ne bih znala da se tamo nešto događa. dakle, mislim da bi bilo bolje organizirati maraton u prostoru koji je prolazan i pun gužve. za ovu priliku to je čak moglo da bude i vani, jer je bilo toplo i divno. maratonska javna čitanja ipak zahtevaju protok, fluks, jer niko normalan (osim nas nekoliko nenormalnih:)) neće sedeti svih 5 sati na istom mestu i ispratiti sve to, a ostali neće prolaziti učestalo, jer je samo to mesto bez gužve. a  maratonu treba gužva. eto to. i pored svega, kad sam čula šta se sve konzervativno događalo pored hale pekić i koliko zastrašujućih stvari je bilo na sajamskom mestu, neverovatno je da se ovakav eksperiment tamo dogodio. sa toliko buntovnih poruka. e, to je baš za rušenje svih maratonsko-poetskih rekorda.

PSEUDOPOEZIJA by Ksenija Simić

nešto iz nove zbirke poezije KSENIJE SIMIĆ, PSEUDOPOEZIJA (u izdanju AŽINa)

zakon palca

(kako sam učila o feminizmu)

nije onaj zakon koji kaže da lepa devojka ni trena ne sme da čeka na autoputu

kada podigne prst za avanturu, da joj neko stane i poveze je.

suviše često je, i tako, odvedu u noć.

ne, to nije zakon o kome je reč.

(takođe, to što se svako malo zaljubim,

počnem da puštam kosu i nosim suknje

odlomak je iz druge priče)

(a nikad ne bi pogodio gde sam te prepoznala.

da je ovo bar 19.vek, Engleska,

pa da ti kažem da je to bilo ujutru kad sam otvorila prozore

sa žaluzinama koje više od svega sanjam kad zamišljam dom

u nekim krilima koja su promakla ispod sunca

ali, smešno bi bilo pisati tim stilom.

što su nekad u salonima sa žarom čitali

danas je šund. šteta.

ali, smešno bi bilo spominjati žaluzine

u gradu. 189.sprat. nema života

nagoveštaja, samo siluete ljudi koji u ponoru prolaze

potpuno je nemo u betonu.

tebe sam se setila kad sam te zaboravila

u knjižari pred zatvaranje

preko puta časopisa sa biciklistima na naslovnoj strani

ličilo je na srećne dane.)

(kad me prođe ta oduzetost,

nelagoda jer ne znam da hodam u haljinama

pa se vratim principima ženskog divljaštva

i kose nestane. odmah.)

19.vek, engleska. ovako je bilo (bez ptica na prozorima)

sve se mi pitamo šta je biti žena

a da nema veze s jabukama i da nije greh

država engleska je izdala zakon po kome muž sme nju da bije

kad hoće, koliko hoće,

prutom,

ako nije deblji

(što, primetimo, ne znači isto što i ”ako je tanji”)

od palca.

makes you think.

kakve to veze ima s prstima, i,

da li su plakale engleske domaćice i dame

u tim noćima supružinskog besa i iskrene samoće

kad ih ni duhovi (a kažu da ih tamo mnogo ima) nisu čuli?