objavljeno u novinama DANAS, 24-25.novembra 2007, piše maja solar.

Uvreženo mišljenje je da je poezija marginalizovan žanr književnosti, da nema odgovarajuću recepciju, da je na neki način mrtva u dobu (pre)brzih medija. Ovakva konstatacija pledirala bi na istinitost samo ako pod pojmom poezija mislimo prostor umetnosti koji podrazumeva strogu autonomiju i koji bi podlegao tradicionalnim kriterijumima. Ali poredak poetskog je još u mnogim prošlim književno-stilskim strujama pokazao vlastitu multimedijalnost. Tako se poetsko izražavalo i kao vizuelno, fonično, grafičko, dramsko… i preplitalo se sa drugačijim medijima umetnosti. Ovakav multižanrovski i multimedijalni manir naročito je karakterističan i za aktuelnu poetsku scenu, shodno kome mladi autori i autorke eksperimentišu sa različitim prostorima uključujući i tehnološke. Poezija u Novom Sadu već dugo nastanjuje raznorodne prostore izražavanja, što se pokazalo i nedavnim video-poetskim performansom OVEN ILI TRI ŽENE u režiji Dragoslave Barzut. Iako je rodjendan Silvije Plat (27. X) bio tri dana pre izvođenja ovog projekta, simbolično je obeležen i taj datum. U projektu su učestvovali sledeći umetnici i umetnice: Milica Stojanov (prvi glas), Maja Solar (drugi glas), Olivera Miok (treći glas), Ivan Radenković i Zoran Dorić (montaža), Tina Solar (kostimografija), Vladimir Šešum (muzika), Aleksandar Šandorov (animacija), Miloš Krneta i Edin Turković (dizajn svetla i scenografija). Autori i autorke okupljeni oko Centra za novu književnost NEOLIT u saradnji sa Kulturnim centrom omogućili su Novosađanima da percipiraju kako poetske prakse žive, pišu i čitaju se u novim okruženjima.

Poema Silvije Plat Tri žene napisana je kao tekst u tri glasa koja, u stihovima, govore o tri različite situacije majčinstva. Radnja se odvija u porodilištu gde su u jednom momentu tri žene: prva, koja se uspešno porađa, druga, koja je imala pobačaj i treća, koja se takođe porađa ali ostavlja svoju devojčicu na usvajanje. Iako je i sama Silvija Plat iskušavala život majke, zanimljiv je tekst koji je napisala kao prikaz mnogostrukih identiteta majčinstva, koji, dakle, nisu bili samo njeno iskustvo. Ova poema mladim umetnicima poslužila je kao referenca za složenije izvođenje. Pored snimljenih glasova koji su pročitali ’izvorni tekst’ ubačen je i tekst teorije koja nam objašnjava shvatanja majčinskih identiteta, muzika koja prati čitav tekst, kao i video rad sa sklopom fotografija, snimaka, animacija, scena porađanja i drugih vizuelnih elemenata. Istovremeno na sceni su bile postavljene tri kutije sa tri prozora, koje su predstavljale rerne. Simbolika već popularne priče samoubistva Silvije Plat ovde nije označavala samo to, već kutije-rerne su prikazivale kutije-rerne-identitete. Svet žene kao svet majke skučen je svet, tradicionalnim simboličkim matricama označen kao isključivo privatni svet. Tako je svaka žena-majka, zapravo, smeštena u već omeđen i nametnut prostor u kojem može da ponavlja ili ne ponavlja norme/uloge/znakove. Politike majčinstva se kroz povest produkuju putem govora koji isključivo naturalizira biološku ulogu žene, no ovom poemom pokazano je kako se uvek radi i o diskurzivnim matricama, čime je, kroz treći glas, ostavljen slobodniji prostor za drugačiji identitet žene-majke. Na sceni su u kutijama bile smeštene umetnice-performerke čije pokrete smo mogli videti osvetljavanjem samo jedne kutije za vreme izgovaranja nekog od glasova. Tako je svetlo bilo u funkciji diskursa, jer je prvi glas (majke koja nam priča o svoj lepoti i muci rađanja) propraćen žutom bojom, drugi glas (majke koja želi ali ne može da rodi, doživljava pobačaj) crvenom bojom, a treći glas (majke kojoj je važnija karijera od deteta) plavom bojom. Ovakav sinergijski sklop upotpunjen je i kostimima koje smo videli na kraju performansa. Prvi glas je obučen u žutu haljinu sa placentom u kojoj je veliki fetus, dok je na leđima aplicirana reč ‘MAJKA.’. Majka-tačka je majka, i tačka. Posle tačke nije kraj kao dovršenje, posle je kraj kao ispunjenje, može da se nastavlja. I uvek se nastavlja, čini krug, ciklus, „opstojavanje duž kruga moga postojanja, sunca i zvezda“. Tako ovaj glas pokazuje preuzimanje već etablirane uloge, obučen u žuto on asocira na oreol, svetost, jasnoću, dečji princip, princip života.

Drugi glas je obučen u crvenu haljinu sa placentom u kojoj je izvezen embrion, dakle tek začeto dete, dok je na leđima opšivena reč ‘MAJKAAAA’. Majka-aaaa je majka koja ne može da ispuni svoju ulogu majke i time je ispisana u bolu i kriku, gubi simbolički oblikovani identitet. „Ja vidim sebe kao senku. Nisam ni muškarac ni žena“. Obučena u crveno ona je majka koja krvari, protiče rekom bola ugaslog sunca/života.

Treći glas je obučen u plavo, u placenti ima izvezene samo konture deteta jer ostavlja iza sebe prazninu, a na leđima ispisano ‘MAJKA?’. Majka-upitnik jedina stvalja u pitanje ulogu materinstva koju produkuje društvena regulativa, napušta svoje dete zbog uspešne akademske karijere. Birajući ne-ponavljanje dominantnog poretka majčinstva majka-upitnik je prikazana bez emocija, ’prirodna’ osećanja su nestala, „ja sam sad stena, između ostalih žena-stena“. Ova hladnoća kostimira identitet u plavo. Prvi i drugi glas na različit način potvrđuju dominantni diskurs majčinstva, dok treći glas ostavlja izvesni prostor za davanje drugačijeg značenja, za pomeranje parergonalnih struktura u prostor slobode.Poezija danas živi u nekim novim prostorima i drugačijim čitanjima. Tako se i ’tradicionalni’ tekstovi produkuju shodno aktuelnim kontekstima, jer poezija uvek i jeste društveno-istorijski uslovljena.

Primećuje se da u Novom Sadu počinju da se profiliraju generacije koje ovakvo shvatanje poetskog smeštaju u nove i drugačije simboličke mreže, što je još jednom potvrđeno i ovim performansom. Ostaje nam da se nadamo kako će rastuća produktivnost, autorska samosvest i scenska inovativnost generacija Neolita pretvoriti pesimističke i učmale poetske prostore u nove književne vrednosti.