NIHIL.NET

NIHIL.NET

nihilizam između tradicije i izazova

15. i 16. XII 2007.OMLADINSKI CENTAR CK13

Ništa je tekst. Tekst o Ništa. Diskurzivna praksa Ništa. Ništa je tekst koji se može različito ispisivati i pozicionirati.

Nastavljajući prostore teorijskih matrica Klub studenata i studentkinja filozofije GERUSIJA organizovao je dvodnevni simpozijum na temu NIHIL.NET. Nakon povesno-filozofskih konceptualizacija i pojmovlja koji proizilaze iz mišljenja nihilizma, postavljala su se pitanje da li i u koje diskurzivne prakse se danas smešta promišljanje Ničega i Ništa. Nihilizam nije samo koncepcija, duhovno strujanje, pravac u filozofiji; nihilizam je povesna zbilja mišljena konstelacijom filozofskih pitanja koja su oduvek u sprezi: (ne)biće, (ne)bitak, (ne)izvor, (ne)prisutnot, (ne)skrivenost, (bez)početak, (bez)temelj, (od)daljavanje, višak/manjak, ostajanje/nestajanje, primicanje/izmicanje, ostatak/nedostatak, neuređenost, anonimnost, ambis, ponor, praznina, dezorijentacija, bolest na smrt, strah… Da li se Ništa gradira kao povesno kretanje, način bivanja, početak mišljenja i stvaranja, logičko-ontološka kategorija, paradoksija, poetska konstrukcija, antiklimakterična ideologija i kulturna rezignacija, nihilacija religijskog, književnog, pojmovnog, matematičkog, ontološkog, muzičkog, vizuelnog, teatarskog… stvar je umrežavanja diskursa. Paradoksalno Ništa trasira varijabilne puteve Nečega, tako se o onome što je Ništa oduvek već Nešto (pro)govorilo i pokušavalo govoriti. Gde i kako se danas smešta jedno od osnovnih filozofskih pitanja i da li je savremeno društvo donelo novum nihilističkog bivanja u sasvim drugačije konstruiranim stvarnostima? Da li je virtuelni prostor mesto koje je Ništa? Šta nama danas znače odredbe nihilističkog i koliko su aktuelne? Kroz kakve poretke se prepliće tema ovog pitanja i kako ju je moguće uzeti u obuhvat? Koje su to pluralne prakse u kojima se promišlja Ništa i umrežava u savremene koncepcije? Na ova i slična pitanja izlagači i izlagačice Gerusijinog simpozijuma NIHIL.NET su odgovarali, problematizirali i otvarali nove teatre mišljenja. Moderatorke programa bile su Milena Stefanović i Mina Okiljević. Subotnje nihiLIZANJE otvorio je Dušan Pržulj sa izlaganjem naslovljenim Ničeova sepultura. Izdvajajući govor sumanutog čoveka iz Ničeovog Zaratustre, koji dolazi pre vremena, Dušan je postavio pitanje neodgovarajuće sahrane boga u činu njegove smrti, te pojavljivanja novih oblika religijskih formi u okviru današnjice koje je potrebno propitati. Čin ubijanja boga i čin sahrane, sepulture, nisu isto, čin sahrane je ostao nemišljen. Posmrtni govor i sahrana boga se nije desila, sam Niče nije prisustvovao sahrani boga, ’bog je mrtav, ali nije sahranjen’. Odlomak Ničeove vesele nauke moguće je prebaciti u jedan od aviona na putu za kule trgovinskog centra, sumanuti čovek je ubijen od strane Alahovog mučenika. Sumanuti čovek se raspada, bog ostaje živ, najsramnije što je svet imao iskrvarilo je pod udarcem ovoga aviona. Najveća sahrana ikad viđena bila je ova sahrana sumanutog čoveka. Kao što je Ničeov tekst u neku ruku označavao kraj jednog veka i najavu sledećeg, tako je i teroristički čin 11. septembra razaranjem njujorških kula označio početak 21. veka, koji, po Dušanu, nije sahranio boga i ne pretenduje na diskurse mreže, već donosi nove konstelacije – zagrljaj religije i filozofije, novi pristupi religiji. Niče je bio svestan da će se božji čovek jednog dana vratiti, da će to biti sumanutost veća od sumanutog čoveka. Božji čovek se uvek iznova vraća, samo što neće uvek nositi fenjer. Metaforu fenjera iz Ničeovog odlomka Dušan proširuje na oruđe uništenja. Istorija religije je i istorija paljenja svetih tekstova. Isto tako možemo zamisliti da bi neki budući božji čovek mogao spaliti sve materijalne dokaze da je Fridrih Niče ikada postojao, isto tako da uništi dokaze da je ikada u prošlosti postojao ateizam ili zajednica ubica boga. Buduća vatrena sahrana filozofije se ne može sprečiti, jer božji čovek dolazi i dolaziće opet, budućnost filozofije je tako uvek neka vatra i krematorij. Markovac je u diskusiji prigovorio nešto jako zanimljivo – čin spaljivanja je novi čin značenja. Derida je pokazao da sam tekst u sebi već poništava značenje, već sam vrši dekonstrukciju, tako bi spaljivanje bilo čin pisanja, novi tekst. Davor Lazić, student treće godine filozofije, predočio je Govor o jednoj prepisci, između Smrti i Ništa, počinjući konstatacijom da je Ništa ono što je okupilo i sabralo zajednicu koja se pita o tome Ništa. Pitanje je da li je to nešto novo, to da nas je Ništa sabralo, ili je pak nešto staro. Govoriti o onome što se ne da izreći. Arhaički narodi – smrt i život kao opoziti su uvek prikazivani u nerazdruživoj sprezi, smrt je uvek Nešto, ona je život. Kod Grka – postavljanje pitanja o smrti, koja je vezana za nemuštost, nejasnost, hypnos i tanatos kao blizance, kao neposrednost, prohodan put, eidolon. Ali ono pada u zaborav, pa se razvija učenje o pneumi, dahu. Predstava starih Grka o smrti – podzemni svet, prevođenje duše preko reke Stiks u Tartar. Eleusinske i orfičke misterije – obećanje besmrtnosti. Smt postaje strateško mesto. Platon. Simbolička razmena više nije neposredna, već se posreduje, govori se o ključarima, o onima između. Kod Grka smrt nije jasno povezana sa životom, postoji jaz, heroj je posrednik. U hrišćanstvu je to Hrist, on sabire raspalost sveta, samo preko njega stiže se do božanskog, dakle on je onaj koji posreduje – ključar. Smrt je iskušana preko ključara, ali ona ostaje nešto preko. Epikur – smrt nas se ne tiče, ne dodiruje nas. Metafizika prisustva ne dozvoljava smrti da se pojavi kao takva. Montenj – filozofirati znači navikavati se na smrt. Hajdegerovo mišljenje smrti takođe nastavlja tradiciju. Čovek je već mrtav u određenom smislu, on egzistira kao spreman za smrt (nasuprot epikurejskoj nauci koja jasno diferencira život i smrt). Nihilizam je povesno događanje. Jelena Fišić, studentikinja engleskog jezika i književnosti, izložila je predavanje na temu Konstruisanje i dekonstruisanje viktorijanskog romana ili postmodernizam na Faulsov način. Postmodernizam se u Engleskoj javlja 50-ih, 60-ih godina, mada se ne može tačno razgraničiti, nastavak je modernizma. Postmodernistički pisci slave svet znakova, fragmentiranost, besmisaonost, posthumanizam. Stvara se nova forma pisanja, priča postaje nebitna. Novi roman je upravo zbog toga zamro, jer je zaboravio da ispriča priču, raskinuo sa objektivnom realnošću, sa svetom van teksta. Kontekst je unutar teksta. Ne postoji određeni stil novog romana, javlja se hibridnost žanrova, granice ne postoje. Roman je parcijalan, nemoguće je sve znati, nema svemogućeg pripovedača, bogolikosti pripovedača. Roman Džona Faulsa Ženska francuskog poručnika – na prvi pogled izgleda kao klasični viktorijanski roman – linearnost, uvid u stanja svih likova… Zbunjuje činjenica da se priča iz perspektive nekog ko živi sto godina kasnije. No ovo je iluzija viktorijanskog romana – samo da bi se dekonstruisale sve njegove konvencije, pokazuje se licemerje tog doba bez namere nekog prevednovanja i pripovedanja. Posmatranje uloge žene u viktorijansko doba – uvek žena nekoga, senka, udaja je njeno određenje. Ali glavni lik je ženska, femme fatale, postmodernistički lik. Sara je oličenje neke nove žene, koliko se to može biti u surovom i rigidnom okruženju. Intertekstualnost, reciklaža kulture otelotvorena obiljem citata iz dela prošlosti, igranje sa komadima, parčićima, tekst dobija smisao referencama na druge tekstove, pozivanje na Darvina (koji je Antihrist u očima viktorijanaca, jer je poljuljao klasična načela). I pisac je na neki način jedan od likova. Likovi se opiru, izmiču kontroli. Nova realnost romana. Ima tri moguća završetka, time je uloga čitaoca aktivnija. Bog je mrtav a sa njim i bogoliki pisac, nije bitna priča nego način kako se priča priča. Pisanje je igra bez pravila, kao i život, ne postoji konačan odgovor i zbog toga ne treba tugovati. Posmatranje postmodernizma kao neke vrste nihilizma. Nakon popodnevne pauze nihILUZIJE je nastavio razvejavati Mark Lošonc, student filozofije druge godine, na temu Nedostatak političkog nihilizma. Promišljanje politike i nihilizma upućuje na to da je politika u krizi, da nema vrednosti, nema merila na osnovu kojih bi se moglo delati. Ali postoje autori koji se kritički odnose prema ovakvim odredbama. Potrebna je obnova filozofije politike koja bi išla od marksizma, Altisera, Ransiera… Zašto se govori o obnovi, povratku, kao da je nešto izgubljeno, kao da je izgubljeneo najveće blago filozofije – politika. Hana Arent – fragmenti koji mogu biti razumljeni i kao produžetak, ali i kao tekst napisan protiv Bitka i vremena. Oslobađanje od predrasuda o politici, ali i suočavanje sa idejom da je čovek zoon politikon. Po Arentovoj čovek je apolitičan, politička supstancija kao takva ne postoji, politika nastaje između ljudi. Suštinsko svojstvo politike je da je ona nihilistička. Politika se ne može zahvatiti u izuzecima, već je ona sama kao takva izuzetak. Ransier – politika je retka. Analize Hane Arent – promišljanje totalitarizma, fenomena uzora (preko analize Kanta), revolucija. Žižek – spor sa nihilističkim diskursom, kritika shvatanja da smo u postideološkoj epohi. Projekat ponavljanja Lenjina, ne Marksa (akademska pomodnost – poricanje politike). Jedino ponavljanje Lenjina omogućava da potkopamo konsenzus liberalnog diskursa. Lenjin je ponovio revoluciju, rascep između dve revolucije je ponavljanje rascepa (francuske i oktobarske revolucije). Akt obrtanja, suprotstavljanja – nihilistički akt. Trenutak političkog nihilizma, jedinstvene kontingentne okolnosti, jedinstvena intervencija. S druge strane gest ponavljanja. Ponavljanje neponovljivog – paradoksalno kretanje. Apsolventkinja na komparativističkoj književnosti Dragoslava Barzut je svoje izlaganje započela multimedijalnim prikazom hiperteksta, Valerijevih stihova i njenih nadopisivanja, uz muziku Filipa Glasa, a zatim izložila predavanje na temu ”Svet je daleko, moram te nositi” – Legitimacija Valerijeve poezije metaforama nihilističkog doživljaja. Nihilizmom se prevladava metafizika. Ništavilo se tek u nihilizmu otkriva kao pravo ništavilo, koje je nužnost i ishodište ljudskog bića. Protivnici nihilističkog književnog stvaralaštva obasipaju ga savetovanjima kako i čime da se spasi svoje protivrečnosti i iz ništavnosti da se vrati u punoću. Ali mnogi od tih saveta neautentični su i nestvarni. Vrednost višeg poretka koje joj preporučuju najčešće je metafizička, punoća bitka koja se nudi u zamenu za Ništa većinom je samo punoća romantičarske subjektivnosti i njene apstraktne humanosti. Ona predstavlja u stvarnosti modernog vremena samo još neistinu, epigonsku i neautentičnu mistifikaciju iz koje nastaju književna laž i pseudo-književnost.