OVDE SKOCCI,OVDE RECCI UJEDAJU

OVDE SKOČI, OVDE REČI UJEDAJU. HIC RHODUS HIC SALTUS, ovde je Rodos ovde skoči, govorio je Hegel u Osnovnim crtama filozofije prava, misleći sferu praktičkog kao zbiljsku. Samo pojedinačna država omogućava filozofskm umu da spozna stvarnu=umsku državu. Filozofija ne prelazi preko mape sadašnjosti, individua ne preskače svoje vreme i ne skače preko Rodosa, tako je filozofija svoje vreme mislima obuhvaćeno. Um kao samosvesni duh jeste um kao opstojeća zbilja, zato je Rodos pojedinačna i postojeća država, koja je ujedno stvarna=umska država. Kao takva, ona onda nije samo na Rodosu, nego je svuda. I umsko i poetsko su u zagrljaju sa zbiljom. Da poezija nije nekakva prazna idealnost, muzika Muza u koju se poete*se survavaju, jasno je time što je poetsko uvek društveno-istorijski uslovljeno, odnosno ono je OVDE, na Rodosu ili u Srbiji ili bilo gde drugde, ono je ovde. Zato i poziva da se ovde skoči. Nisu svi pesnici*kinje opsednuti tom zbiljom koja je ovde, niti se svi njome bave na jasan način, ali ima i onih koji pevaju i demistificiraju upravo ovo OVDE. Njihove reči su stoga užasno prljave (nikako ne čisto lirske, šta god to značilo), promiskuitetne, često i opasne. O ovome ovde se može pevati prosto opisno i rezignirano, ali može se i podići glas. Ovo ovde je već pomešano sa ideološkim, političkim, kulturalnim… diskursima, zato poezija koja se time bavi na takav način može i da ujeda. Grize. Peče. Seče. Udara žig. Poetsko se bavi socijalnim. Ali poetsko i jeste socijalno (ne samo estetsko).

U art klubu su, 21. decembra 2007, ujedale upravo ovakve poetske prakse. Scensko poetsko veče predstavilo se u tri segmenta kroz aktivističku i performersku poeziju, na različite načine. Ujedači*ce su bili: Milena Stefanović, Ivan Radenković, Dejan Čančarević, Tina ^ Maja Solar. Prvi segment je predstavljen kroz feministički angažman pesnikinje Milene Stefanović. U pesmi Kazna I Zločin – Mens Homicidae, tematizira se pervertirani odnos prema počiniocima zločina. Onaj koji je ubica opsednut je senkom žene koju je ubio, tako se žrtva pokazuje kao krivlja od krivog, ona je veštica iz pakla, a ubica je opravdan u svom činu. Dejan Čančarević je strahotno pročitao Mileninu pesmu, vezan kaiševima, ’bičevan’, prikazujući pakao ubice i krivicu žrtve, uz pratnju video-muzičkog rada Ivana Radenkovića (+snimljeni, kao i live, glasovi Milene, Tine i Maje). Na zidu zalepljen plakat sa natpisom: Delo na oštećenu (silovanu) nije ostavilo težih posledica osim psihičke traume, koja je razumljiva za djevojčicu od petnaest godina (“Iz presude Okružnog suda u Zagrebu, navedeno kao olakšavajuća okolnost za okrivljenog”).