LILITiranje :::: REKAPITULACIJA

dižeš mi ruke visoko. vješaš me na mesarske kuke. širiš mi noge. otkopčavaš šlic. malo si smotan. noge ti klize po zaleđenoj krvi zaklane teladi zbijene oko nas. jebat ćeš me, svaki tren, čekam, čekam, čekam…da bar nisi tako smotan  dragi, zaljubila sam se u tebe čim sam te videla kako štimuješ klavir  ponekad svratim na kafu kod dve ja (u pauzi izučavanja naprednih tehnologija mame)

  

a ona: ’’ubijaš svoga oca’’ NEKI VOLE POEZIJU neki – ili ne svi. čak ne većina već manjina svih… vole – ali se takođe voli supa s makaronima vole se komplimenti i plava boja, voli se stari šal, voli se da se gradi na svoje, voli se da se miluje pas. Poeziju – samo šta je to poezija. Samo šta je to poezija. Stvori se veliki vetar.Prsnula bih u smeh i okrenula se majci u grobu.Život se sklupčao u sumrak. Nežna sam. Kadra da te ubijem. od svojih gaćica, čudesno preoblikovanih pranjem, u oblike iz snova, pravim uredne kockice i bacam ih, smešeći se, u korpu od vrbovog pruća

evo me u frizu tu si me ostavio, neometana sam tišina avokado svitanja, susedstvo sam loše ispunjenim stvarima, tražim veče pesnikinje devojčice sa dnevnikom tanane bez prljave teorije molim ukaljaće skute uredna nervoza – to je bio moj materinski genij u ovom trenutku moja jedina obaveza prema književnosti je da ovaj tekst pročitam za tačno 6 minuta. ovo vremensko ograničenje je umetnička forma kroz koju se izražavam Kalendar za kalendarom Šminka za šminkom Devojka nesvesna okrutnosti peva  poezija se događa između novih tehnologija, novih realnosti – VR – MTV – Postkomunizam Pesma se probija kroz realnost, konstruiše realnost, ona ne odražava ne izražava ne kazuje ne priča Nema jedne univerzalne priče. Sve priče su ispričane Poezija je telo strasno telo   SEX EKRAN  

marija andrijašević džoen ritelik ljiljana jovanović džin valentajn vislava šimborska katalin ladik dorien lo lisa džarnot jelena savić lin hedžinien judita šalgo eva zonenberg dubravka đurić