Iako tek drugi put dolazim u Pančevo i pojma nemam zašto tako sretno hrlim tamo, zapalila sam u grad u kojem sam upoznala zavidnu brojku jako zanimljivih ljudi i ljudica, na promociju knjige. Ceo put zazirem, kao da prolazim kroz tampon zone, nestrpljivo očekujući da stignem tamo gde su ti ljudi koji tako glasno progovaraju, muziciraju, animiraju, snimaju, vizualiziraju, ukoštavaju jednu kreativnu celinu, dragocen skup koji čini alternativnu pančevačku scenu. U vozu jedna žena sve vreme drži čvrsto ogromnu torbu u rukama, naspram nje je muškarac, ona povremeno priča i tepa torbi, na kraju otkrivamo da je unutra kuče, skriveno od konduktera i ostalog osoblja, oni kažu da je pas navikao da putuje tako, miran je, ne laje, ima mali otvor za zrak i njuškica strpljivo viri. Mi zaziremo od konduktera. Pas zazire od sveta. U Beogradu zazirem od ulica sa polupanim izlozima i destruiranog grada. Zazirem od pominjanje Kosova, ali u Pančevu svi viču o tome i na ulici i u kafiću, urlaju puši kurac Koštunica, a Dejan drčno čita svoje aktivističke stihove urlajući na diskurs patriotizma. ’’ma boli me uvo za kosovo / pa to je počelo / pre no što sam se rodio / to je prodato / mnogo prije nas / moj život ne traje 700 godina / moj život se gubi / s / ada / sada / sada / s’’. U Beogradu, u vozu, u Novom Sadu, strah me je bilo šta javno da kažem, zazirući od otadžbinoljubivih i napumpanih svim srcem srpskih čuvara svetih vrednosti pljačke, uništavanja, ’’od silne pseudohisterije / I mitomanijakologije / Konzervativizmofilije / I akulturologije / Natenderisane ekonomije / i ksenofobomanije / Zagadilo se sve / Jebote’’. A u Pančevu. Prostorija u kojoj opet zazirem. Čudim se kako Dejan sme to da čita. Ispred su dva platna, na jednom cirkulira ubrzani film svakodnevnice, narativnosti, Zeleno. Na drugom rapidne slike pseudohistOrije, patriotizma, ratova, ruševina, meta za pucanje pravo u Crveno. Patriotizam. Zeleno je priča o svakodnevnici, o uvek istoj iznovističkoj ponovljivoj umrtvljenoj uspavljujućoj hipnagogičnoj beskrajno ponavljajućoj okolosti. Naracija o privatnom, ličnom, koje je umireno, stondirano, nepomerljivo, nereaktivno ’’Sadašnjica zagrljena / Hoda kraj mene / Kao zid / Iscrtan šarenim / Grafitima’’. Crveno je priča o ratovima, demagogijama, maskama patriotizma, dnevno-političkim sranjima, trobojkama, kalašnjikovima, crkvi i birokratijama, opresijama ’’Sve oči zažmurile / Da proslave / Mrak / U školama / Počela je / Veronauka / A preko Dnevnika / Revitalizacija / Četničke kame / I metaka’’, ’’Kome još treba mit / O veličanstvenosti / Stoletnog prkosa / Topovima’’. Zapravo crveno i zeleno su jedno te isto. Zeleno je uslovljeno i produkovano patriotističkim narativom, zatutumuljenost, mrak, nepomerljivost, to da biti tu u ovoj zemlji znači živeti tako, uspavano, sjebano, siromašno, zatvoreno, ugušeno, onemogućeno… Na sredini ’bine’ je madrac, pored stočić sa lampom, mrak je, jer je i u zemlji mrak, zazor, strah, bolje je sve prespavati, građanstvo je u masletargiji. Dejan se kao i u prethodnim performansima presvlačio, svaka pesma je imala adekvatnu kostimiranost, čitao je prvo iz krevita, ispod pokrivača, pa sve više izlazeći prema nama. Sa strane su klavijaturista Đurađ Šimić, u savršeno elegantnoj crnoj košulji, crnim plišanim pantalonama, i prelepa flautistkinja Vesna Bosić sa za posebnu priliku ofarbanom kosom u zeleno, muzika jeziva. Lepa. Katarzična. Užasna. Zazorna. Promocija knjige 1871 (narativnost.patriotizam). Poziv na nove revolucije.