You are currently browsing the monthly archive for January 2009.
Pisati, to je postajati, ali nikada postajati piscem. To je postajati (nečim) drugim. Profesionalnog je pisca moguće procijeniti po njegovoj prošlosti ili budućnosti, po njegovoj ličnoj budućnosti ili prema neslednicima (’Biću shvaćen za dve godine, za sto godina’. itd.). Ali posve su drugačija postajanja sadržana u pisanju-pismu kada ovo ne pristaje na etablirane kanone nego kada sâmo zacrtava linije bijega. U pisanju postoji takvo jedno postajanje ženom. Ne radi se o tome da se piše ’kao’ žena. Gospođa Bovary, ’to’ sam ja, to je rečenica histerične zatvorenice.
Čak ni žene ne uspevaju uvek kada se trude da pišu kao žene, u funkciji budućnosti žene. Žena, to ne znači nužno biti pisac, nego postajanje-manjinskim našeg pisanja, bez obzira na to da li smo muško ili žensko. Virginia Woolf je sebi branila da ’govori kao žena ’: utoliko je više zahvaćala postajanje-ženom pisanja. Lawrence i Miller važe za velike falokrate: međutim, pisanje ih je odvuklo u neodoljiva postajanja-ženom. Engleska je samo zahvaljujući tom postajanju proizvela toliko romansijerki, u koje muškarci i žene moraju uložiti jednako truda. Ima postajanja-crncima u pisanju, postajanja-indijancima koja se ne sastoje u tome da govorimo crvenokožački ili crnački. Postoje i postajanja-životinja u pisanju, koja nisu u tome da imitirano životinju, da se ’pravimo’ životinjom, kao što Mozartova muzika ne imitira ptice iako je prožeta postajanjem-pticom (…) Ima takvih postajanja-životinjama u pisanju koja se ne sastoje u tome da govorimo o svom psu ili svojoj mački. Radi se prije o susretu između dva carstva, o kratkom-spajanju, (…) u kojemu se svaki deteritorijalizira … Toliko šutnje i samoubistva pisaca moramo objasniti tim protivprirodnim pirom, tim protivprirodnim sudelovanjima. Biti izdajnikom vlastitoga carstva, biti izdajnikom vlastitog spola, vlastite klase, vlastite većine – kakvog bi drugog razloga za pisanje još moglo biti?
(preuzeto iz časopisa za književnost REPUBLIKA, br. 11-12, 1983, Zagreb, str. 146, prevela: Rada Iveković)
