„A baš to nisu umeli naši mahisti, koji ropski idu za reakcionarnom profesorskom filozofijom. ’Možda mi grešimo, ali mi tražimo’ – pisao je Lunačarski u ime pisaca Ogleda. Ne tražite vi, nego vas traže – u tome je nevolja!’’  (V. I. Lenjin, Materijalizam i empiriokriticizam)

malopre je neko na facebook napisao :: Zagreb is so hot! more hot than LA! iako je moj prvomajski vikend u zagrebu bio pogođen lošim vremenom, pljuskovima i padom temperature, ipak moram reći da sam imala isti utisak, jer ova neka druga temperatura, nova temperatura, u stalno rastućem je naponu, tako da reći da je zagreb hot znači pozvati sve koji žele da učestvuju u kreiranju ili samo u upijanju novih teorijskih praksi, da dođu na fakultet! o studentskoj blokadi se govori piše čakula brblja priča piše na sve strane, da je vibrantno i ekstatično i sama sam se uverila, da su plenumi koji se trenutno u zagrebu odigravaju svakodnevno u 20.00h jedan od najuzbudljivijih događaja, nema sumnje. ali, još nešto. još mnogo toga. u mom kratkom boravku u hot zagrebu imala sam priike da čujem više stvari i predavanja, vrlo uzbudljivih, koja su mi pokazala sva dobra lica neformalnog obrazovanja, ili alternativnih teorijskih praksi. ono što je zbilja fascinantno u ovoj blokadi jeste program koji svakodnevno postoji. iako se već prigovaralo tome kako se prekida nastava, kako se oduzima vreme od klasičnih ustaljenih predavanja, kako se gube bodovi i upisuju minusi, meni se čini da se zapravo ovom blokadom, u pogledu teorije, ne gubi ništa, već upravo suprotno, dobija se mnogo. i električno. električno u smislu da, ne samo studenti*kinje već bilo ko, ko god hoće, ima priliku da se obrazuju putem jednog neformalnog kanona, u fabrici novih teorija. program koji se odvija već preko dva tjedna za vreme blokade je vrlo značajan. ne samo da se vežba joga, besplatno gledaju filmovi, održavaju radionice i performansi, već se održavaju predavanja u takvom intenzitetu i kvalitetu u kojem bi to bilo nemoguće da se odvija klasična bolonjska nastava. jer za vreme klasične bolonjske nastave i formalnog obrazovanja bilo bi previše zauzetosti oko računanja. bodova, minusa, pluseva, novca, koliko treba da se plati ono što treba da se plati and so on. i pridržavalo bi se onog programa i kanona propisanog bolonjom, a u teoriji to znači opet račun, čitanje od – do strane te i te. u bolonjskom programu za filozofiju na primer studenti*kinje više ne čitaju knjige, već čitaju deliće knjiga, od-do strane te i te. da bi što pre završili studij, postali konkurentni i što racionalnije iskoristili ova znanja u kasnijem radu i robovanju sistemu. sve to treba jednom unovčiti. što pre. i što manje znati, ako se previše zna onda postaje opasno. za ovakav neoliberalni sistem znanja, naravno. uglavnom, ovaj događajski prelom u zagrebu proizveo je između ostalog i jednu pravu pravcatu fabriku teorije, pa se svakodnevno mogu čuti razna predavanja koja senzibilišu slušaoce*teljke na drugačiji način. i što je vrlo važno, predavanja opet može da drži bilo ko. otvoreno je za sve. dakle, nije zasnovano na ustaljenom autoritetu, profesorskom na primer, već na solidarnosti.

tako sam imala prilike slušati predavanje o lenjinu, a ne znam gde bih inače mogla u poslednje vreme slušati o lenjinu, i to iz nekih novih interpretacija, jer to na primer više u formalnim programima obrazovanja ne postoji kao literatura. ako i naiđete u nekom udžbeniku neki pasus o, na primer, lenjinovoj teoriji saznanja, tamo piše da je to teorija odraza i ništa više. janja stjepanović, studentkinja magistarskih studija filozofije u beogradu, dala je upravo drugačiju interpretaciju lenjinove filozofije, oslanjajući se i na althusserov tekst lenjin i filozofija. lenjinova teza o „odrazu“ u akademskoj (i ne samo anti-marksističkoj) filozofskoj tradiciji bila je interpretirana kao teorija saznanja, no ova interpretacija svedoči o ignoranciji efektivne funkcije koju lenjinov koncept „partijnosti u filozofiji“ vrši u materijalizmu i empiriokriticizmu. althusserov tekst lenjin i filozofija ukazuje na teorijski značaj ovog lenjinovog koncepta, koji markira originalnost – radikalnu novinu – lenjinove „prakse filozofije“. uopšte nije reč o jednom političkom nalogu, striktno vezanom za istorijsku konjunkturu rusije u godini 1908, odnosno za unutrašnje borbe koje su obeležavale boljševičku partiju u periodu tzv. oseke revolucionarnog talasa. ne radi se o manevru jednog „realističkog“ političkog vođe koji nalaže disidentskim militantima da se podvrgnu disciplini boljševičke partije. upravo u meri u kojoj lenjinov koncept partijnosti u filozofiji, kao materijalistički koncept kritike, raskida sa liberalno-prosvetiteljskim (idealističkim) konceptom kritike, lenjinova teza o odrazu raskida sa problematikom filozofije refleksije, odnosno, teorije saznanja. za razliku od ekspresivnog čitanja, zasnovanog na religijskom mitu spoznaje, simptomalno čitanje se pita o mestima nedostataka i praznina u samom tekstu, o strukturi nevidljivog u polju vidljivog koje se katkad razokriva kao lapsus ili simptom. utoliko, i sa lenjinom se otvara sasvim novi horizont koncepcije spoznaje kao proizvodnje.

darko drašković, magistar filozofije iz beograda, održao je predavanje koje nas je navelo da opet razmislimo o teoriji slogana. komparirajući studentske proteste u beogradu 2006. i 2007. darko je analizirao dva slogana, smatrajući da sudbina protesta zavisi upravo od toga koji slogan vodi glavnu reč.  jedna od osnovnih parola studenata u beogradskom protestu glasila je „dole školarine!“ no, smatra darko, samo obrazovanje se, u okviru te parole, još uvek predstavlja kao roba. ono se  a) shvata kao jedna od usluga koju pruža država i b) usluga koja bi morala biti besplatna.  zahtev da obrazovanje bude besplatno crpe svoju legitimaciju iz formalno-pravnog proširenja jednog člana zakona o obrazovanju i vaspitanju ( = svako ima pravo na obrazovanje i vaspitanje; = građani su jednaki u ostvarivanju prava na obrazovanje i vaspitanje bez obzira na pol, rasu, nacionalnu, versku i jezičku pripadnost, uzrast, fizičku i psihičku konstituciju, socijalno i kulturno poreklo, imovno stanje, političko opredeljenje ili drugo lično svojstvo.) ako „državu blagostanja“ (welfare state) shvatimo kao ideju a) da formalna „jednakost u ostvarivanju prava“ još uvek nije dovoljan uslov realne „jednakosti u ostvarivanju prava“, i b) da za realizaciju pomenute stvarne jednakosti mora biti zadovoljen još jedan formalan uslov – da se blagostanje pojavi kao predmet prava, tj. da svaki građanin ima pravo na blagostanje, onda zahtev za besplatnim školstvom može da se shvati kao, u poslednjoj liniji, zahtev za državom blagostanja. sledeći marksa, ideologiju welfare statea, možemo sa punim pravom da nazovemo jednim oblikom buržoaskog socijalizma. drugi slogan koji je cirkulisao u studentskim protestima 2006/7 u beogradu glasio je „znanje nije roba“. prema lenjinovoj teoriji slogana, slogan ima zadatak da identifikuje moment konjunkture. moment konjukture koji se identifikuje ovim sloganom predstavlja deregulacija, deregulacija kao privatizacija i deregulacija kao proširena primena principa konkurencije. slogan, prema lenjinu, ima i funkciju da imenuje politički zadatak koji tačno odgovara identifikovanom momentu konjunkture. ovaj slogan postavlja nam zadatak da se borimo za besplatno obrazovanje. ali ne takvo besplatno obrazovanje koje bi bilo roba. u danjašnjim vlasničko-produkcijskim odnosima, naime, sve mora biti komodifikovano, svaki proizvod mora biti roba – to je nužna posledica načina proizvodnje u kome živimo. upravo zato slogan „znanje nije roba“ revolucionarno smera ka radikalno drugačijim produkcijsko-vlasničkim odnosima. jedino pod uslovom dominacije slogana „znanje nije roba“ nad sloganom „dole školarine“ moguća je emancipatorska, dakle, zaista progresivna studentska politika. u protivnom će studentski protest ostati pri reakcionarnom i jalovom zahtevu restauracije države blagostanja.

produkcija teorije u alternativnom programu za vreme studentske blokade navela je na razmišljanje o diferenciranju različitih znanja. tezu o razdvajanju teorije i znanja predložio je i primož krašovec, student doktorskih studija sociologije u ljubljani, u svom predavanju. razlikujući teoriju od znanja, primož smatra da teorija :: nije posebna disciplina, nije suprotna od prakse (kao u spontanističkim pokretima), nije suprotna od eksperimenta (kao u pozitivnim znanostima) i nije sinonim za filozofiju. teorija je zapravo određena transformacija koju su u polje humanistike i društvenih nauka uneli marxizam i strukturalizam. zajedničko marxizma i strukturalizma jeste to da se ne formiraju kao posebne discipline i da su eksplicitno politički i društveno angažovani. stoga su odredbe teorije sledeće :: = teorija je način borbe protiv etabliranog znanja (a znanje je deo sistema znanje/vlast/moć te služi reprodukciji odnosa dominacije i eksploatacije); = teorija vodi i sporednu borbu protiv pogrešnih kritika; = dakle, teorija je borilačka vještina; = teorija nije posebna disiciplina te sama nije podeljena u discipline – kritika etabliranog znanja uključuje i kritiku kriterija njihove raspodjele; = teorija je praksa, odnosno celina praksi teorijske produkcije. za razliku od teorije, kada se govori o znanju, misli se uvek na specifični oblik znanja, koji se na bolonjskim univerzitetima proizvodi za potrebe državne administracije i tržišta unutar novih ili promenjenih disciplina – upravnih studija, različitih vrsta managementa, statistika, informatika, empiričkih sociologija i psihologija. u neoliberalizmu, nova racionalnost vladanja je management i njegov osnovni princip konkurencija. proces transformacije univerziteta shodno bolonjskom programu ogleda se u proizvodnji znanja koje je direktno upotrebljivo u procesu uništenja socijalne države i oblikovanju projekta neoliberalizma, i, istovremeno, uvodi odnos managementa i konkurencije i na same univerzitete. znanje u neoliberalnom ideološkom imaginariju nije roba koju kupujemo kao potrošači, nego investicija u sebe, koja će, kao ljudski kapital, povećati našu konkurentnost. novi slogan bi dakle bio ‘znanje nije roba, nego nešto još mnogo gore’ – istovremeno ljudski kapital i komplement administrativne vlasti i ekonomske moći u uslovima neoliberalizma. znanje je istovremeno deo dominacije (ekspertno znanje, empirička istraživanja) i podređuje pojedince toj dominaciji (akumulacija ljudskog kapitala kroz učenje managerskih i drugih ’skills’).  primož misli da je potrebna ne borba za znanje nego borba protiv znanja. na teorijskom području to je dvostruka borba :: = borba za povijest teorije (čitanje marxa protiv revizionista i čitanje antihumanizma protiv humanista); = borba protiv znanja, koja uključuje i razvoj novih oblika borbene teorije. konkretno, na terenu, to je takođe dupla zadaća :: = sindikalna borba (za radne uslove i prava teorijskih proizvođača), i = borba za reforme obrazovanja (za seminarski rad, kolektivna čitanja, protiv ekspertizama i kolaboracije univerziteta sa državom i biznisom). utoliko se kao osnovno pitanje studentske blokade u hrvatskoj nadaje pitanje organizacije teorijskih praksi u svrhu sprečavanja dolaska društva znanja.

tako, ukoliko ovih dana želite hot provod i hot obrazovanje, onda svakako treba da idete u hot zagreb, jer tamo se kali vruć čelik i zahuktava se nova fabrika teorije. sve besplatno. naravno.