“Kada meni neko govori Ja

Slikam

Ako govorimo jedno drugom

Ne razumemo se“

“Čitava kiša znakova padne

i do jutra

sija sunce

On se kloni takvih mesta“

(izabrane pesme VRT KAO TO)

to da je praksa novosadske neoavangarde, koja je delovala 60ih i 70ih godine prošlog veka, danas revitalizovana i sve popularnija, nije stav nekakve pomodnosti, već je stvar svojevrsne politike. to je istovremeno i jedno mesto odgovornosti. neoavangardna novosadska scena je bila prostor koji je producirao najsavremeniju umetnost, prostor inovacije, prostor iznenađenja, prostor slobodnog izražavanja i umrežavanja sa najmodernijim svetskim umetničkim praksama. ali, na srpskoj kulturnoj sceni novosadska neoavangarda je bila marginalizirana, u smislu da je bila potpuno nerazumljena i odbačena od mainstream kulture. no ovde nije reč samo o nekoj udobnoj poziciji (buntovnika) marginalaca, već o najužasnijoj represiji, jer ljudi su ostajali bez posla, neki su bili u zatvoru, nekima se pretilo… mnogima je zabranjeno i osujećeno izražavanje. praksa novosadske neoavangarde je bila potisnuta i nepravedno neupisana u istoriju (do nedavnih naknadnih upisivanja). to nam pokazuje kako se ova revitalizacija ne vrši samo zato što se neko setio da su oni postojali, već to je stav, zauzimanje pozicije. da se neće ćutati o onome o čemu se ne treba ćutati. da se ne može i ne sme ćutati o tome kako u književnim ratovima postoji i književna policija i književna vojska. da to što je jedna grupa umetnika*ica doživela užas represije u najgorim oblicima nije zaboravljeno i ne može biti prikriveno. to je, dakle, i politički stav. mesto odgovornosti na kojem se ne mogu zatvoriti oči, već se mora biti stalno budan kao Hipolit. on bdi i ne sme da zaspi. (blues diary, str. 15) o tome kako je slobodan tišma delovao, u okviru novosadske neoavangarde, u grupama “KÔD”, “(E”, “(E- Kôd”, “Januar”, a zatim i “Februar”, dosta je pisano, a publikacija TRAJNI ČAS UMETNOSTI kao projekat centra za nove medije kuda.org ostaje jedna od najrelevantnijih izvora, na adresi ::  http://www.kuda.org/Trajni%20cas%20umetnosti_Katalog.pdf .no, nekako je najmanje, čini mi se, izvršena recepcija poezije slobodana tišme. zato ću se ovde osvrnuti na to, na njegove tri zbirke poezije (Marinizmi 1995., Vrt Kao To 1997. i Blues Diary 2001., objavljeno u Ruži lutanja).

iako objavljena 1997, VRT KAO TO je zbirka koju čini izbor iz pesama pisanih 70ih godina, upravo u kontekstu tadašnje neoavangardne konceptualne scene. gradiran kao formalni jezički poredak, po uzoru na analitičku filozofiju često i označavan brojevima, ovaj text je plan čulnosti i osećajnosti potpuno redukovao. ispitujući jezik, njegove propozicionalne funkcije i tautološke iskaze, text zapravo postaje sredstvo autorefleksivnosti poetskog jezika. utoliko on čini iskorak iz poezije u semiotiku, metajezik koji misli poetski jezik. ali, proces je i obrnut, ovaj metajezički nivo (diskurs teorije) transformisan je u poeziju, on sam jeste poezija. time se provodi ideja da jezik (poezije) nije prozirni, referencijalni jezik koji ima ‘objektivni’ svet kao vlastitu podlogu (referencu), već je jezik konstruktivan, jezik stvara (jezički) svet. stoga svih šest sekcija zbirke VRT KAO TO čine text kao eksces. remeteći kolokvijalni jezik, remeteći uobičajene narativne postupke, remeteći jezik književnosti onakav kako se on etablirao u umerenom modernizmu srpske kulture, ovaj text je ekscesan. tekst kao iznenađenje. spojevi reči i skupina reči su neočekivani, postupkom desintaksizacije (nizanjem reči i grupa reči izvan pravila) ukazuje se na arbitrarnost jezika, kontradikcije i paradoxi ruše klasične uzročno-posledične veze teksta. “7 bacanje pa kocka / pre početak mnogo ranije / da peva dogovor / bez svesti ne-svest / 8 četiri pitanja /sećanje jedno na drugo / broje / trava / 9 ogledalo (u) ogledalo / ali uvek na drugom mestu / ali nikad na istom mestu / otvoriti se poravnati“, “Ukletosti življenja / ‘Život’ i da i ne / Katkad (katkad)“, “kod sa tu na uz pored / bez ispod do u iza od“. reči koje inače nemaju samosvojno značenje u jeziku, koje jedino dobijaju svoj smisao u kontekstu (kao relacione reči, veznici, prilozi, zamenice itd.) ovde zadobijaju vlastiti prostor. to je naročito istaknuto u prvom delu zbirku, označenom nulom, KAO NEKO, koji čine pesma KAO NEKO (sastavljena od 86 propozicija) i Beleška uz KAO NEKO (dakle, objašnjenje ovog postupka produkcije teksta koji privileguje inače marginalizovane reči). kao neko je text ceo sastavljen upravo od ovih nepravedno odbačenih, poniženih reči, “Prave reči su na primer KAO, GDE, ILI, UVEK, SA“, “Ponižena još odavno, KAO je jedna reč mnogo zlostavljana i pogrešno korišćena sve do dana današnjeg“. pesma VRT KAO TO je strukturirana u tabelarnoj formi, iz dva nivoa, tako da omogućava i vertikalna i horizontalna čitanja. kombinuju se narativne i meta-narativne forme, fragmentarno i minimalističko pisanje, gradiranje diskontinuiranog jezika, minimaliziranje ugođaja, ali stvaranje atmosfere, autorefleksivni postupci i ukazivanje na neprisutno. dakle, čitava zbirka, i na nivou forme i na nivou sadržaja je subverzivna, jer remeti ustaljeni jezik (i književni i kolokvijalni) i ispituje jezik kao moć koja stvara, a ne preslikava (dakle nije mimetički, već konstruktivni jezik). “Odlomci sastavljaju se i zuje / za čitanje (činjenje) / I nije čudnovato kako / sve je iza čistog pogleda“. ako su ovakvi postupci četo bili okarakterisani kao hermetički, onda je ovde potrebno još jedno objašnjenje. ne, ovo nije nerazumljiv jezik i nije hermetička poezija! kada se kaže da je nešto hermetično, zatvoreno i neprozirno, onda to upućuje na zahtev za interpretacijom kojom se otkriva neki dublji smisao ili značenje. kao da postoji neki magični ključ, samo za neke obdarene da provale ovu magiju, kojim se otključava tajni/skriveni smisao pesme. ali poezija uopšte nije hermetična, niti ona podrazumeva samo jedno tumačenje, jednan tajni prolaz do smisla, nego upravo omogućava mnoštvo čitanja! alen badiou misli da poezija nije nikakva deskripcija sveta (objekata), niti je ekspresija ličnih doživljaja, već je poezija čin, radnja, delanje, samo događanje. utoliko ona nije hermetička, već može biti svojevrsna enigma, to znači da pesma ne upućuje na svoju istinu negde izvan pesme, već pesma poziva u vlastitu enigmu, zavodi nas i obuzima, zove u trenutačno prisustvo čistih misli. sama pesma je svet za sebe i poziva čitaoce da se udube u njenu enigmu. ’’pravilo je jednostavno: ući u pesmu – ne u nameri da se otkrije šta ona znači, već da se misli šta se događa u njoj’’ (Alain Badiou, Handbook of Inaesthetics) .

BLUES DIARY (pitoma religiozna razmišljanja) je druga napisana, iako poslednja objavljena (2001) zbirka slobodana tišme. formalno ova zbirka izgleda kao dnevnički zapis, pisana godinama u šumici na dunavu, obeležena realnim datumima. ali, ni ovde nije reč o jednostavnom kolokvijalnom jeziku. iako, za razliku od radikalnosti zbirke VRT KAO TO ovde prevladava naracija, ipak nije reč o običnoj naraciji. ona je suptilno dekonstruisana ne-narativnim postupcima, preplitanjima popularne i visoke kulture, autorefleksijama, namernim greškama (“Greške u tekstu su jedino / Stvarno pisanje“). čitavom zbirkom tematizira se odnos pesnika kao radnika na textu (onog ‘malog’ pisca, pesnikčića, piskarala, pseudopisca) i pesnika kao pravog pesnika (uzvišena pozicija Estete, pesnika koji polazi od individualnog iskustva). “Zašto sam prestao da pišem, da se / Bavim umetnošću? Inače, sitan sam umetnikčić, siromašan / Zato što nisam mogao da razlikujem / Umetničku praksu, ili praksu pisanja / Od politike. Ne kažem da je to isto / Ali meni se tako ukazivalo / Što beše izvor teških sumnji (baš smešno)“. na tragu mita o hipolitu, ova poezija je napisana iz večite teme stojim uveče sam u vrtu. hipolit, kao obrnuti edip (anti-edip), odbija zavođenje majke fedre, koja ga uvređena okleveta ocu tezeju tj. posejdonu. tako je hipolit bio kažnjen smrću, ali artemida se smilovala i prenela ga u aricijski vrt da živi zagrobnim životom, gde se sav pretvara u oko, mora biti budan, budno pratiti da li dolazi neki drugi odbegli rob da zauzme njegovo mesto. hipolit kao žrtva, rob, kao figura koja strepi od samog sebe tj. od svoje želje, jeste metafora slabog subjekta. pesnik koji ne piše o ‘velikim’ temama, o bogu, naciji, državi, o ratovima, o akciji, već pesnik koji piše iz pozicije pasivnosti, hipolitove budnosti, virbijevog delirijuma u zelenilu… jeste pesnik nove subjektivnosti. ovaj pesnikov beg od banalne stvarnosti u prirodu, transcendencija u metafizičko, prirodno, muzikalno na tragu je simbolističkih poetika. ipak, čini se da je ovaj trag bliži onom anti-simbolističkom momentu u samom simbolizmu, koji ide od remboa, a koji bežeći od negiranja sveta kao društvene zbilje ipak zaoštrava neodređenost, haos i fragmentarnost sveta. ne teži ka novoj koherenciji, već uviđajući disonantnost upravo je ističe, pojačava nered i prelaženje. nema stabilnosti. “Jezik kao hromatika / Postoje samo polutonovi, prelazi / Ka neuhvatljivim tačkama. Disonantnost / Imenovanje je nemoguće. Pojmovi ne postoje / Reči ne mogu ništa da izraze, da saopšte / Ali ni da označe, da ponište / Plutaju po površini, privlače se / Ne označavaju, samo pokrivaju / Der Mantel des Meers“. reči i jesu ta površina, plićak, ne dubina, već čista materija. opet poziv da se u nju uđe. u njenu enigmu. u to plutanje i stalno prelaženje. jer i nema doba i nema texta koji nije neko prelaženje. autor u pogovoru kaže “moglo bi se reći da je ‘Blues diary’ neka vrsta pseudodnevnika jednog pseudopisca u pseudo-vremenu, nazvanom još i doba tranzicije, kao da postoji neko drugačije vreme koje nije tranzicijsko“.

prva objavljena, ali poslednja napisana, knjiga MARINIZMI (1995) gradirana je kao splet sinestezijskih ambijenata, morskih slika. ovde opet nije reč o referencijalnom jeziku, jer ne opisuje se neko ’stvarno’ more, već o jeziku koji prelaženjima perceptivnih slajdova zapljuskuje sva čula. jezik koji produkuje ambijante. “Uveče / Iz crvenkastožute senke / Osenčen crnilom / Izađe beli mermerni prag kuće / Tone duboko u purpurne talase / Sjajnocrvene / Između staklastih udara / Tamni trouglovi se zaoštre, zategnu / Cepaju se zelenkastoružičasti krajevi / Okrećući se uz prasak / Talasasta okružja olovnozelenih pogleda / Odbijaju se od površine mrežastih tirkiza / Ispod praga, na vratima“. i opet pozicija pisanja u plićaku, na površini, gde se čista materija preokreće u sve boje zvukove oblike, stalno prelaženje. “U tvom plićaku morskom / Skoro na suvom plavom (sivo) / Škrabotinama pokriven / Crvenim, zelenim i žutim / Pozdravljam te / Nasmejanim štitom udaren / (Crvotočni lik) / Crveno kao plavo / Plavo kao zeleno / Zeleno kao ljubičasto / Ljubičasto kao belo / Belo kao belo“