h.d. (hilda doolittle), gertrude stein, mina loy, lyn hejinian, rachel blau duplessis ^ susan howe. tri modernistkinje i tri postmodernistkinje. ali ne samo to. ne na način kako se to piše u klasičnim istorijama i teorijama književnosti, gde se pretpostavlja nekakva univerzalna pozicija kriterijuma koji su uzeti kao da su sami po sebi razumljivi. kao da je to biti-pesnik i biti-pesnikinja nešto što  samo po sebi jeste ili nije, kao da je to odredba koja se stiče nekim ‘prirodnim’ karakteristikama (pesnici*kinje se rađaju, bljak) ili večnim etiketama (pesnici*kinje su oni ljudi koji su tako etiketirani sudbinski, božjom milošću, po nužnim zakonima genijalnosti and so on). dubravka đurić je dragocena kap koja štrči u okeanu ovakvih uvreženih ispisivanja pesništva, jer ima sasvim drugačija polazišta. dakle, za razliku od ovih strašno staromodnih pristupa koji pretpostavljaju ideologiju pozitivističke objektivnosti i koji pišu o istorijama književnosti kao da su to objektivne činjenice, neuslovljene ničime što ne bi bila književnost, dubravka đurić je teoretičarka (pesnikinja, performerka, kritičarka, feministica…) koja savršeno poznaje savremene teorije i interpretacije, i koja vrlo jasno obrazlaže svoj pristup i kritičarsku poziciju u pisanju drugačijeg kanona. ovog puta ženskog kanona. u opsežnoj analizi proistekloj iz studija kulture, dubravka daje neverovatno dobro potkrepljeno objašnjenje različitih struktura iz kojih  se interpretira i književnost i umetnost uopšte. studije kulture su nove tendencije interdisciplinarno zasnovanih analiza, koje su se razvile 60ih godina prošlog veka. kada se književnosti prilazi iz matrice studija kulture, onda poezija više nije kanon remek-dela, već se u analizi polazi i iz tzv.niže, popularne kulture. iz perspektiva studija kulture je bitno da se naglasi kako je književnost društveni događaj, što onda svakako implicira njenu političku, ideološku, istorijsku, rodnu itd. razgranatu analizu. književnost nije autonomna – kako je to pretpostavila buržoaska kultura i time izdvojila književnost od svih drugih životnih praksi – već je književnost događaj neodvojiv od ostalih uslova proizvodnje, distribucije i potrošnje. živimo u kapitalističkom društvu koje je zasnovano na nepravednim hijerarhijama (etničkim, rodnim, rasnim, klasnim…), stoga je i književnost odraz ovih borbi i mesto gde se hijerarhije uspostavljaju. ”u društvu se stalno vode borbe za nametanje dominantnih značenja.” utoliko, studije kulture podrivaju tradicionalno shvatanje da kultura pripada elitama i da je etabliraju samo oni privilegovani. važan pojam za studije kulture, naravno, jeste i rod/pol. to znači da je potrebno poznavati savremene teorije rodnosti ne bi li se drugačije pristupilo tumačenju pesnika*inja. dubravka đurić u ovoj knjizi daje opsežne prikaze feminističkih teorija poezije, ali i svih savremenih teorija koje su neophodne za čitanje radikalnih pesničkih praksi. ukoliko neko hoće da nauči, iz drugačijih okvira nego što su to klasični-školski-akademski, šta su to zapravo modernizam i postmodernizam, šta je žensko pismo, kakve su pozicije francuskih feminističkih autorki (elen siksu, lis irigaraj i julije kristeve), šta je postrukturalizam, postkolonijalna teorija i postkolonijalni feminizam, postfeminizam.. i kakvi su odnosi među ovim narativima, onda neka čita dubravku đurić, jer iz njenih textova se najbolje može naučiti šta je teorijski okvir koji se u svetu već odavno dubi i buši, a kod nas ni da počne. također, dubravka đurić se specifično bavila jezičkom poezijom, poetskim pokretom koji je nastao 70ih godina prošlog veka u SAD i koji se fokusirao na istraživanje jezika. baveći se jezičkim strukturama i istraživanjima konstruktivnog karaktera jezika, jezički pesnici*kinje su se pojavili kao vrlo radikalna i eksperimentalna struja, kojoj je blisko stapanje poezije i teorije. tri postmodernistkinje, dekonstruisane u ovoj knjizi (lin hedžinien, rejčel blau duplezi i suzan hau) su bliske ovom poetskom pokretu. šteta je što posle ove obimne studije nemamo na raspolaganju više poezije ovih pesnikinja i ostaje da se nadamo da će njihova vidljivost/čitljivost biti i dalje zadatak za one koji bi da se hrane i drugačijim poetikama.

(deo je citiran iz knjige Alaina Badioua STOLJEĆE, antibarbarus, zagreb 2008)

Sintagma ”novi čovjek” ima dva suprotna značenja.

Za čitav niz mislioca, posebice u okružju fašističkog mišljenja, i bez iznimke Heideggera, ”novi čovjek” jednim je dijelom obnova starog, izbrisanog, iščeznutog, iskvarenog čovjeka. Pročišćenje je u biti proces, više ili manje nasilan, povratka izgubljenom izvoru. Novo je proizvodnja autentičnosti. Na kraju, zadaća je stoljeća obnova (izvora) putem razaranja (neautentičnog).

Za drugi ni mislioca, posebice u okružju komunizma pod utjecajem Marxa, novi je čovjek realna kreacija, nešto što nikada nije postojalo jer proizilazi iz razaranja historijskih antagonizama. On se nalazi s onu stranu klasa i s onu stranu države.

Novi čovjek tako je ili obnovljen ili proizveden.

U prvom se slučaju definicija novog čovjeka ukorjenjuje u mitskim totalitetima poput rase, nacije, zemlje, krvi, tla. Novi je čovjek zbirka predikata (nordijski, arijevski, ratnički itd.).

U drugom slučaju, međutim, novi se čovjek shvaća u suprotnosti sa svim formama omotavanja, u suprotnosti sa svim predikatima, nasuprot obitelji, vlasništvu, naciji–državi. To je program Engelsove knjige Porijeklo porodice, privatnog vlasništva i države. Marx je već naglašavao da je univerzalna singularnost proletarijata u tome što nema nikakvog predikata, u neposjedovanju ničega, a posebice, u tome, i to navlastito, što proletarijat nema nijedne ”domovine”. Ova antipredikativna koncepcija novog čovjeka, negativna i univerzalna, presijeca cijelo stoljeće. Iznimno važna točka je neprijateljstvo prema obitelji, kao prvotnom izvoru egoizma, ukorijenjenoj partikularnosti, tradiciji i porijeklu. Gideov usklik: ”Obitelji, mrzim vas”, izraz je potpore takvom shvaćanju novog čovjeka.

Zapanjujuće je da je na kraju ovog stoljeća obitelj ponovno postala konsenzualna vrijednost, a praktički i tabu. Mladi obožavaju obitelj u kojoj, štoviše, prebivaju sve duže i duže. Stranka njemačkih Zelenih, navodno po definiciji oporbena i osporavateljska (sve je relativno: sada sjedi u vladi…), u jednom se trenu htjela nazvati ”Strankom obitelji”. Čak i homoseksualci, koji su tijekom stoljeća bili djelomice nositelji, kao što smo upravo vidjeli sa Gideom, dijela ovog osporavanja, danas zahtijevaju vlastito uključenje u okvir obitelji, nasljedstva i ”građanskosti” (citoyenneté). Eto dokle smo došli. Novi čovjek, u realnoj sadašnjosti stoljeća, prije svega je značio, za progresiste, bijeg od obitelji, od vlasništva, od državnog despotizma. Danas se čini da ”modernizacija”, kako je žele nazvati naši gospodari, znači biti dobar tata, biti dobra mama, biti dobar sin, postati učinkovit službenik, obogatiti se kako tko može, igrati ulogu odgovornoga građanina. Moto trenutačno glasi: ”Novac, obitelj, izbori”.

ako ste mislili da je novi režim kontrola i naplaćivanja karata bio strašan u avgustu, onda dobro došli u noćnu moru septembarskih vožnji u jgsp autobusima! ne samo da je ovaj način uvođenja reda u gradski prevoz još više neracionalan, već je sve upakovano u finu ideološku pričicu – sa mašnicama i ukrasnim papirima u većini autobusa gde se sprovodi ono za šta postoji jedan divan kolokvijalni izraz :: prodavanje magle! gradonačelnik poziva sugrađane na strpljenje i razumevanje (http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=08&dd=10&nav_id=375577 ). zanimljivo je da ne poziva sugrađanKE, tako da žene – imate pravo da malo poludite zbog ovoga!

novi režim prevoza se sastoji u tome da se svi građani i građanke prisile da kupuju karte, da se slučajno niko ne švercuje i da se zbog toga otvaraju samo prednja vrata autobusa – gde vozač ili još neki kontrolori savesno stoje i nadgledaju društveni red, i da se sve to prikazuje kao dobrobit za građane*ke. pri tome, zbog standardno velikih gužvi u našem saobraćaju, još više se zadržavate na stanicama, verovatno kasnite gde god da ste krenuli i trpite još veće smaranja probijanja duž autobusa, ne biste li se pomerili negde na kraj gde ima možda malo mesta i za vas. da se ne lažemo, o kakvoj sigurnosti, bezbednosti, udobnosti i sličnim glupostima se nama ovde priča??? pa ko voli uopšte da se vozi gradskim autobusom? (pri tome, molim sve one koji su navodili primere drugih evropskih gradova da imaju u vidu o kakvim gužvama i neracionalizacija u frekventnosti autobusa se radi u novom sadu, nadalje o katastrofalnim i starim autobusima u kojima nema klime, a često nema nikakvog zraka i drugog mirisa osim znoja pomešanog sa dimom cigareta koje puši poneki vozač itd.) GRADSKIM AUTOBUSOM SE LJUDI VOZE NE ZATO ŠTO TO VOLE, ŽELE I HOĆE, VEĆ ZATO ŠTO MORAJU! ta vožnja je nužno zlo! autobusom se ljudi voze jer nemaju svi novca za taxi, službena vozila, nemaju svi auto, ili ako imaju – nemaju uvek novac za benzin, dakle autobus je jeftiniji prevoz, iako ni on NIJE jeftin. pošto su ljudi prinuđeni da svakog dana cirkulišu gradom, rade i preživljavaju na razne načine, oni se moraju voziti autobusom kao najjeftinijim sredstvom. cena karti, kada se pogleda prosečna plata u srbiji, zapravo uopšte nije jeftina. ako se svaki dan vozite negde, što znači tamo i nazad = 80din, vi za taj smrdljivi prevoz izdvajate mesečno 2400dinara (samo vi, a ako hranite još nekoliko članova u porodici i školujete decu, onda…) što uopšte nije malo. no, većina ljudi se ne vozi samo jednom sa povratnim pravcem u toku dana, već mora da menja autobuse, ili putuje iz drugih zona (koje su sve skuplje) ili kupuje mesečne markice (takođe enormno skupe, cenovnik može da se vidi ovde :::: http://www.gspns.co.yu/cenovnik.php ).

dalje, kakva je to uopšte ideja da vozač bude i kontrolor i policajac i glavna represivna figura u saobraćaju? naravno nisu vozači zbog ovoga krivi, oni su naterani da postupaju tako… vozač već ima vrlo odgovoran posao na koji mora da bude fokusiran. novi režim tera vozače da budu i kontrolori, što dodatno ometa pažnju, koči saobraćaj i troši dragoceno vreme onih koji žure. vozači bi trebalo da voze, a ne da prodaju i pregledaju karte! u zagrebu sam prošlog leta videla da njihovi novi tramvaji (koji su u odnosu na naše autobuse zbilja luksuz) nemaju prodajno mesto karata u autobusu, već se karte mogu kupiti ili putem sms-a ili na bilo kojem kiosku. dakle, uđete u tramvaj koji ima klimu, svuda imate digitalni zapis broja na koji možete porukom kupiti kartu, takođe imate pregledno napisano koja je sledeća stanica, a u momentu dolaska na samu stanicu i zvučno objavljeno, vozač je fokusiran samo na vožnju i nema zadržavanja niti kašnjenja.

u javnosti se novi režim vožnje prikazuje kao ušteda novca – ali za koga? pa samo za radnike*ce jgspa, ostali sasvim sigurno nemaju ništa od toga, osim ako nisu poverovali ideologiji koja im zamazuje oči i skriva vrlo jednostavnu činjenicu kapitalističkog odnosa proizvodnje gde su neki izrabljivači, a drugi su izrabljivani! a u autobusima su se pojavile reklame sa simpatično dizajniranim figurama koje promoviraju parole :: RED JE … pomoći, ne gurati se, kupiti kartu, ne unositi nervozu, ustati. takođe postoje i propagandni textovi koji veličaju ne znam samo kakvu sigurnost, profesionalnost i bezbednost naših autobusa i radnika koji su zaposleni u jgsp. dakle, klasična propaganda ideološkog aparata koji činjenicu da jgsp, kao monopolni gradski prevoznik koji sasvim sigurno već dosta zarađuje (ali nikad dosta!), održava nepravdne društvene odnose, u kojima su neki izrabljivači i mogu da rade šta hoće, a drugi su izrabljivani i nemaju drugi izbor nego da se voze autobusom, i da se nadaju da će imati dosta novca da mesečno plate karte i markice i pored toga preživljavaju. ne da žive i da uživaju u životnim udobnostima, nego baš da preživljavaju, jer im sistem ništa drugačije ne nudi osim noćnih mora.

BRANKA ĆURČIĆ

Sigurna sam da se građani Novog Sada sećaju “kulturne politike” koju je samo do pre nekoliko godina sprovodila radikalska vlast na čelu sa gradonačelnicom Majom Gojković. Pri kraju njihovog mandata, Novi Sad je bio oblepljen bilbordima pod naslovom “Kulturne industrije u Novom Sadu”, koji su sadržali nekoliko sličica sa koncerta italijanskog pop-pevača Erosa Ramazotija u Novom Sadu koji je održan 2006. godine u organizaciji gradske vlasti, sa vrlo skromne izložbe Endija Vorhola, sa festivala vina, zatim sličica jednog obnovljenog dečijeg vrtića i podatak o postavljenih nekoliko kvadratnih metara novog asfalta u gradu – uz komplimente “Vaša Maja Gojković!”. Slika je bila toliko poražavajuća i apsurdna da su je verovatno mnogi akteri na kulturnoj i umetničkoj sceni potisnuli duboko u svoje sećanje. Ipak, za svakoga ko se ozbiljno bavi kulturom, upravo je ta slika otkrivala naslage intencionalnog instrumentalizovanja kulture u dnevno-političke svrhe, ali pre svega – otkrivala je izrazito veliki stepen populizma i neznanja. Dakle, vratimo se u školske klupe.

“Kulturne industrije” predstavljaju koncept koji je postojao sredinom i krajem 1940-ih godina, pre svega u kritici sociološkog para iz Frankfurtske škole, Teodora Adorna i Maksa Horkhajmera, usmerenoj prema masovnosti reprodukcije umetničkog dela i masama publike koje su kao društvene matrice počele da određuju karakter kulturne produkcije tog vremena. Celokupno stanje ovi teoretičari imenuju “kulturnim industrijama” i jasno kritikuju rastući uticaj industrije zabave, masovnih medija i komodifikaciju kulture i umetnosti. Oni se pre svega bave rastućom industrijom medija i njenim uticajem na masovne potrošače. Njihov izrazito kritički stav govori o podređivanju svake individue moći kulturne industrije i totalitetu kapitala, što svakom producentu i konzumentu kulture pridaje isključivo pasivnu, a ne stvaralačku funkciju. Adorno i Horkhajmer su jasni u svojoj oštroj kritici ekonomske zasnovanosti umetnosti: ono što se tada dešavalo je podrazumevalo mehanizaciju i serijalizaciju čak i kulturne proizvodnje, kao što se to činilo sa poljoprivredom ili industrijom. Kao ključne reči i koncepti se ovde izdvajaju: roba, potrošačko društvo, konzumerizam (kulture, čak i u produkciji), pasivnost, a ne koncepti koji bi trebalo da važe u produkciji kulture i umetnosti.

Danas se u Srbiji pojam “kulturnih industrija” meša sa njegovim savremenim oblikom – “kreativnim industrijama”. Kreativne industrije po definiciji označavaju “eksploataciju intelektualnog vlasništva da bi se postigao njihov pun ekonomski potencijal” i prvobitno je ovaj koncept lansiran u Velikoj Britaniji. Po podacima iz 2008. godine, sektor kreativnih industrija (između ostalog, dizajn, advertising, izdavaštvo i radio i TV produkcija) u Velikoj Britaniji predstavlja jedno od najprofitabilnijih polja proizvodnje – čini 75% prihoda i upošljavaju 50% stanovništva, pri čemu samo prakse dizajna donose godišnji promet od £11.6 biliona i zapošljava 185,000 ljudi. “Kreativnim industrijama” je upravo ostvaren ekonomski karakter kulture i umetnosti koji je bio kritikovan i pežorativno nazivan “kulturnim industrijama” samo pre pola veka. Ipak, masovna ekonomizacija kulture i umetnosti u Velikoj Britaniji i Zapadnoj Evropi (gde je koncept kreativnih industrija takođe vrlo zastupljen) ne odseca u potpunosti nezavisni sektor kulturne i umetničke produkcije od javnih dotacija. Sudeći po studiji “Evropske kulturne politike 2015. godine” koju su 2005. godine realizovali Evropski institut za progresivne kulturne politike i organizacija Iaspis iz Štokholma, savremena umetnička i kulturna produkcija trpi visok stepen instrumentalizacije i to najviše od strane onoga što se često nekritički prihvata – javno-privatnog partnerstva u finansiranju ovih aktivnosti. Privatni resursi počinju da zamenjuju odgovornost države, a takva vrsta podrške nikada nije bezuslovna – javni fondovi ustupaju mesto privatnim koji od producenata kulture uvek zahtevaju profit i izvršavanje različitih usluga (poput oglašavanja), što značajno utiče na autonomiju i konzistenciju produkcije kulture i umetnosti.

Ipak, ono što je na delu u Novom Sadu i u Vojvodini je ipak jedna iskrivljena ili čak zaoštrena slika opisanih procesa u sprovođenju kulture u Zapadnoj Evropi. Javni fondovi za produkciju kulture i umetnosti su ukinuti, da bi sredstva bila preusmerena u sadržaje isključivo zabavnog i komercijalnog karaktera koje su inače sponzorisane privatnim kapitalom. Neko bi rekao da se ovde upravo ovde radi o uspešnoj “sinergiji javnog i privatnog sektora” po “Zapadnom modelu”, ali taj “Zapadni model” se ipak odnosi na različite oblike Produkcije, a ne na manifestacije revijalnog i predstavljačkog karaktera. Ova mašinerija ne proizvodi ništa do zabave i konzumerizma – ne podržava muzičku produkciju već predstavlja predstavnike muzičke industrije generalno, niti filmske projekte, kao što je to demantovano iskazima reditelja Želimira Žilnika i Szabolca Tolnaia o navodnom ulaganju sredstava Exit i Cinema City festivala za produkciju njihovih filmova. Na delu je (u najmanju ruku) ozbiljna zloupotreba koncepata kulturnih politika, kulturnih i kreativnih industrija, produkcije, pa i same Kulture koja se besramno rabi u veštoj zameni teza gde se zapravo misli na zabavu a govori se o kulturi, i to od strane male grupe menadžera i kvazi-intelektualaca zarad stvaranja monopola i masovnog, pasivnog konzumenstva na štetu stvaralačkih energija i kritičkih i ne obavezno profitnih kulturnih praksi.

Predstavnici demokratske vlasti u Novom Sadu (pre svega gradonačelnik Igor Pavličić, kao i predstavnici sektora za kulturu u gradskoj Vladi), svojom bezuslovnom legitimacijom i podrškom komercijalnih manifestacija zabavnog karaktera devastiraju svaku kulturnu i umetničku produkciju koja postoji van pomenutih okvira. Ako je prethodna radikalska vlast nevešto započela populistički projekat “umetnosti” i “kulture” za mase, onda bi se moglo reći da aktuelna demokratska vlast ubrzanim tempom nastavlja i završava radikalsku vizije kulture za Novi Sad! te je time jasno da je njihov “demokratski” potencijal za društvene promene konačno iscrpljen.

‘‘Moramo da se jednom odlučimo da je nešto od interesa za grad ili nije! Za kulturu izdvajamo više od 900 miliona dinara i smatramo da Egzit spram rezultata koje postiže zaslužuje dobar deo tog novca. Masa poslovnog prostora se izdaje bez nadoknade, razna udruženja i razne “Art klinike”, a pitanje je rezultata i šta grad ima od toga‘‘

…

‘‘Lakše je braniti pozicije zemlje i međunarodna i državna pitanja kroz nešto što je uspešno i što je brend. Imamo malo stvari koje su brend i po kojima nas ljudi prepoznaju, a Novi Sad se prepoznaje po festivalu Egzit ‘‘

(izjave gradonačelnika Novog Sada, Igora Pavličića, na 021)

Povodom izjava gradonačelnika i reakcija nosilaca kulture u Novom Sadu, podiglo se mnogo buke proteklih dana. Kako to obično biva u bučnim pričama, mešaju se babe i žabe, ispredaju se razne priče, laži i predrasude. Reakcije ljudi koji su usko vezani za zabavni festival Exit očito ukazuje da se oni u prvom redu osećaju prozvanima. No da li je uopšte problem u tome da je neko za ili protiv Exita, ili je ova shema opet suviše pojednostavljena?

Pre dve godine, kao deo poetsko-performerskog teatra POETSKE RUPE, nastupala sam zajedno sa umetnikom Dušanom Pržuljem na Exitu, izvodeći multimedijalnu poemu koja je upravo ovakve teme stavljala u prvi plan. Poema je bila strukturirana kao dijalog između tvrđave i Exita, u kojem su se, minimalnom estetizacijom, postavljala pitanja o Exitu i njegovoj politici, o sprezi Exitove politike i politike grada, o kapitalističkim modelu Exita, o njegovom komercijalnom karakteru, o odnosu mainstream kulture i margine, o vašarskom karakteru i karakteru pljačke (što se odnosilo na podizanje cena svih artikala za vreme Exita, na skupoću karte itd.) Ovom umetničkom intervencijom nije se izjašnjavalo za ili protiv Exita, što je bilo jasno naznačeno, već su se postavljala pitanja koja su nam se činila, demokratski zagarantovanim umetničkim slobodama, potpuno legitimna. Reakcije nisu bile dobre, čak smo bilo grubo i upozoreni da smo ‘iskoristili Exitovo gostoprimstvo i da će neko nekome zbog toga j… mater’. Pre nastupa Poetskih Rupa odigrao se i nastup Indexovog Pozorišta u kojem se na krajnje parodirajući način prikazivalo to kako izgleda biti ‘Exit degenerik’ koji se stapa sa masom, sve kroz ironiju, humor, glumu, i pretpostavljam, pošto su se svi smejali do suza, da nikakva cenzura u tom slučaju nije bila sprovedena. Možda zato što je više ličilo na zezatorku priču, i nisu se postavljala eksplicitna pitanja o političkom, što je valjda strogo zabranjeno.

No da li je u jednoj demokratskoj državi zabranjeno govoriti o političkom ili se podrazumeva da svi mi, kao politička bića, možemo misliti o tome, i kada se dešavaju vrlo čudne i mutne stvari u politici možemo jednostavnio tražiti da budu transparentne?

Reakcije povodom nedavnih izjava gradonačelnika, u tom smislu, nisu uopšte reakcije uperene PROTIV Exit festivala, već mnogo šire, to su sasvim očekivane rekcije na loše i mutno vođenu kulturnu politiku. Ovo su zapravo rekacije koje vode borbu ZA demokratske kulturne politike, koje se ne samo zovu demokratskima, nego podležu svim demokratičnim procedurama. Ako jedan gradonačelnik sam objasni kako je kulturna politika trgovinski orijentirana politika (jer su osnovni kriterijumi kulture, po njemu, uspešnost u novčanom smislu i brend), onda mi svi koji mislimo kulturu kroz drugačije modele imamo problem. Osnovne javne usluge, kao zdravstvo, obrazovanje i kultura, prema modelima koji nisu tržišni, već su emancipatorski, trebalo bi da budu besplatni! Jer ako imamo kulturu koja je samo kultura za neke (za one koji imaju novac), ili zdravstvene institucije i mogućnosti pružanja zdravstvene brige samo nekima (onima koji imaju novac), ili obrazovanje samo za neke (za one koji imaju novac), onda imamo politiku koja je krajnje diskriminatorna. Zašto je onda čudno da postoje potrebe za specifičnim politikama koje bi ove diskriminacije sprečile? Neoliberalni model jednakosti, koji je meren isključivo novcem, jeste uvek jednakost samo za neke, a ne za sve. Favorizovanjem tržišnog modela kulturne politike vrše se isključivanja i selekcije prema kriterijumima koji su isključivo profitabilni, što znači da su diskriminisane sve one organizacije čiji karakter uopšte ni nije profitabilnost. To bi do krajnosti prevedeno značilo sledeće: sve organizacije koje produkuju umetnost koja ne donosi novac, nisu uopšte kulturne! Kultura je, dakle, biznis! Tako se, shodno izjavama gradonačelnika, kultura utapa u opšte procese komercijalizacije i neoliberalizacije. No činjenica je da u gradu deluju mnogi kulturni sektori čiji prevashodni cilj nije profit, jer umetnost i kultura suštinski nikada ni nisu bili definisane novcem.

Pre nekoliko godina u jednom časopisu Exit se reklamirao sloganom: ”i budite ljubazni prema strancima, jer Exit je Srbija u najboljem izdanju”. To kako je za vreme Exita najvažnije oteti što više novca strancima (jer zbog njih se valjda dižu sve cene) krajnje je neprihvatljivo. Za vreme Exita svi artikli koji se redovno prodaju u gradu imaju duplo veću cenu na tvrđavi i u okolini (gde svako ko ima nešto da proda tada ima priliku dobro da zaradi). U tom vašaru i trci za profitom najvažnije je pokazati ljubaznost prema strancima, kako bi došli i sledeće godine i kako bi se što više zaradilo. Zato je model što lepše slike Srbije jako važan, ali opet na čiju štetu? Pa na štetu onih koji ovde žive i kojima je, prema našim standardima, Exit užasno skup. No to nije ono najgore, jer ako nemate novac nećete ni ići na Exit. A šta kada je neoliberalni model lepe slike Srbije toliko važan da se vrši još gora diskriminacija? To se dogodilo sa ovogodišnjom Univerzijadom održanom u Beogradu. Promovisana kao kulturno sportski događaj, Univerzijada se prikazuje pod istim velom – velom diskursa o grandioznoj ‘kulturi‘ koja donosi grandiozni novac, čak i u vremenu ekonomske krize ona predstavlja pravu ekonomsku inekciju zadobijenu iz ‘srpskog inata‘ (kako ističe g. Đelić). U isto vreme, romski građani u bloku 67 (naselje Belvil) su zbog ovog događaja ograđeni žicom, ne bi li se stvorila slika idealnog Beograda za vreme ‘spektakla‘. U vidu demokratskog regulativa proizvedenog u uspešnosti i brendu jednog sportskog događaja, nedemokratski se vrši segregacija jednog dela stanovništva i krše se njihova osnovna prava. Postavlja se pitanje, dokle će ovakvi kriterijumi uspešnosti oličene u novcu i brenda ići, i koliko još kulturnih, etničkih… diskriminacija proizvesti.

Da li je Exit festival koji spada u režim kulture ili nešto drugo? Ako se razmotre različite kulture, preko masovnih, popularnih, tradicionalističkih itd., onda se može shodno izvesnim kriterijumima reći da ima nekih preplitanjima sa nekim kulturama. Exit je simbol popularne kulture. To ne umanjuje nečiju vrednost, to je samo označavanje gde šta spada. Exit kao komercijalni festival zabavnog karaktera (ili kako ga je T.Pančić sjajno imenovao kao ‘japijevsko-tehnomenadžerski’ festival, vidi : http://www.vreme.com/cms/view.php?id=874870), sasvim legitimno može i treba da postoji, ukoliko podleže istim procedurama kojima podležu i sve druge institucije u gradu. A to znači, da bude jasno i transparentno kakvim finansijskim regulativama podleže. Takođe, ne može država koja jednim delom reguliše kulturu, plaćati tim delom ono što je već samo po sebi vrlo profitabilno, dok od istog novca zavise male i neprofitabilne kulturne organizacije. Takvim postupanjem diskriminatorne tržišne politike samo će nastaviti procese komercijalizacije, gaseći sve što nije profitabilno, i u krajnjom liniji, gaseći kulturu uopšte. Zato je sasvim legitimno tražiti da se poduzmu što hitnije mere za jednu transparentnu i demokratski orijentiranu kulturnu politiku.

”Kada meni neko govori Ja

Slikam

Ako govorimo jedno drugom

Ne razumemo se”

”Čitava kiša znakova padne

i do jutra

sija sunce

On se kloni takvih mesta”

(izabrane pesme VRT KAO TO)

to da je praksa novosadske neoavangarde, koja je delovala 60ih i 70ih godine prošlog veka, danas revitalizovana i sve popularnija, nije stav nekakve pomodnosti, već je stvar svojevrsne politike. to je istovremeno i jedno mesto odgovornosti. neoavangardna novosadska scena je bila prostor koji je producirao najsavremeniju umetnost, prostor inovacije, prostor iznenađenja, prostor slobodnog izražavanja i umrežavanja sa najmodernijim svetskim umetničkim praksama. ali, na srpskoj kulturnoj sceni novosadska neoavangarda je bila marginalizirana, u smislu da je bila potpuno nerazumljena i odbačena od mainstream kulture. no ovde nije reč samo o nekoj udobnoj poziciji (buntovnika) marginalaca, već o najužasnijoj represiji, jer ljudi su ostajali bez posla, neki su bili u zatvoru, nekima se pretilo… mnogima je zabranjeno i osujećeno izražavanje. praksa novosadske neoavangarde je bila potisnuta i nepravedno neupisana u istoriju (do nedavnih naknadnih upisivanja). to nam pokazuje kako se ova revitalizacija ne vrši samo zato što se neko setio da su oni postojali, već to je stav, zauzimanje pozicije. da se neće ćutati o onome o čemu se ne treba ćutati. da se ne može i ne sme ćutati o tome kako u književnim ratovima postoji i književna policija i književna vojska. da to što je jedna grupa umetnika*ica doživela užas represije u najgorim oblicima nije zaboravljeno i ne može biti prikriveno. to je, dakle, i politički stav. mesto odgovornosti na kojem se ne mogu zatvoriti oči, već se mora biti stalno budan kao Hipolit. on bdi i ne sme da zaspi. (blues diary, str. 15) o tome kako je slobodan tišma delovao, u okviru novosadske neoavangarde, u grupama “KÔD”, “(E”, “(E- Kôd”, “Januar”, a zatim i “Februar”, dosta je pisano, a publikacija TRAJNI ČAS UMETNOSTI kao projekat centra za nove medije kuda.org ostaje jedna od najrelevantnijih izvora, na adresi ::  http://www.kuda.org/Trajni%20cas%20umetnosti_Katalog.pdf .no, nekako je najmanje, čini mi se, izvršena recepcija poezije slobodana tišme. zato ću se ovde osvrnuti na to, na njegove tri zbirke poezije (Marinizmi 1995., Vrt Kao To 1997. i Blues Diary 2001., objavljeno u Ruži lutanja).

iako objavljena 1997, VRT KAO TO je zbirka koju čini izbor iz pesama pisanih 70ih godina, upravo u kontekstu tadašnje neoavangardne konceptualne scene. gradiran kao formalni jezički poredak, po uzoru na analitičku filozofiju često i označavan brojevima, ovaj text je plan čulnosti i osećajnosti potpuno redukovao. ispitujući jezik, njegove propozicionalne funkcije i tautološke iskaze, text zapravo postaje sredstvo autorefleksivnosti poetskog jezika. utoliko on čini iskorak iz poezije u semiotiku, metajezik koji misli poetski jezik. ali, proces je i obrnut, ovaj metajezički nivo (diskurs teorije) transformisan je u poeziju, on sam jeste poezija. time se provodi ideja da jezik (poezije) nije prozirni, referencijalni jezik koji ima ‘objektivni’ svet kao vlastitu podlogu (referencu), već je jezik konstruktivan, jezik stvara (jezički) svet. stoga svih šest sekcija zbirke VRT KAO TO čine text kao eksces. remeteći kolokvijalni jezik, remeteći uobičajene narativne postupke, remeteći jezik književnosti onakav kako se on etablirao u umerenom modernizmu srpske kulture, ovaj text je ekscesan. tekst kao iznenađenje. spojevi reči i skupina reči su neočekivani, postupkom desintaksizacije (nizanjem reči i grupa reči izvan pravila) ukazuje se na arbitrarnost jezika, kontradikcije i paradoxi ruše klasične uzročno-posledične veze teksta. ”7 bacanje pa kocka / pre početak mnogo ranije / da peva dogovor / bez svesti ne-svest / 8 četiri pitanja /sećanje jedno na drugo / broje / trava / 9 ogledalo (u) ogledalo / ali uvek na drugom mestu / ali nikad na istom mestu / otvoriti se poravnati”, ”Ukletosti življenja / ‘Život’ i da i ne / Katkad (katkad)”, ”kod sa tu na uz pored / bez ispod do u iza od”. reči koje inače nemaju samosvojno značenje u jeziku, koje jedino dobijaju svoj smisao u kontekstu (kao relacione reči, veznici, prilozi, zamenice itd.) ovde zadobijaju vlastiti prostor. to je naročito istaknuto u prvom delu zbirku, označenom nulom, KAO NEKO, koji čine pesma KAO NEKO (sastavljena od 86 propozicija) i Beleška uz KAO NEKO (dakle, objašnjenje ovog postupka produkcije teksta koji privileguje inače marginalizovane reči). kao neko je text ceo sastavljen upravo od ovih nepravedno odbačenih, poniženih reči, ”Prave reči su na primer KAO, GDE, ILI, UVEK, SA”, ”Ponižena još odavno, KAO je jedna reč mnogo zlostavljana i pogrešno korišćena sve do dana današnjeg”. pesma VRT KAO TO je strukturirana u tabelarnoj formi, iz dva nivoa, tako da omogućava i vertikalna i horizontalna čitanja. kombinuju se narativne i meta-narativne forme, fragmentarno i minimalističko pisanje, gradiranje diskontinuiranog jezika, minimaliziranje ugođaja, ali stvaranje atmosfere, autorefleksivni postupci i ukazivanje na neprisutno. dakle, čitava zbirka, i na nivou forme i na nivou sadržaja je subverzivna, jer remeti ustaljeni jezik (i književni i kolokvijalni) i ispituje jezik kao moć koja stvara, a ne preslikava (dakle nije mimetički, već konstruktivni jezik). ”Odlomci sastavljaju se i zuje / za čitanje (činjenje) / I nije čudnovato kako / sve je iza čistog pogleda”. ako su ovakvi postupci četo bili okarakterisani kao hermetički, onda je ovde potrebno još jedno objašnjenje. ne, ovo nije nerazumljiv jezik i nije hermetička poezija! kada se kaže da je nešto hermetično, zatvoreno i neprozirno, onda to upućuje na zahtev za interpretacijom kojom se otkriva neki dublji smisao ili značenje. kao da postoji neki magični ključ, samo za neke obdarene da provale ovu magiju, kojim se otključava tajni/skriveni smisao pesme. ali poezija uopšte nije hermetična, niti ona podrazumeva samo jedno tumačenje, jednan tajni prolaz do smisla, nego upravo omogućava mnoštvo čitanja! alen badiou misli da poezija nije nikakva deskripcija sveta (objekata), niti je ekspresija ličnih doživljaja, već je poezija čin, radnja, delanje, samo događanje. utoliko ona nije hermetička, već može biti svojevrsna enigma, to znači da pesma ne upućuje na svoju istinu negde izvan pesme, već pesma poziva u vlastitu enigmu, zavodi nas i obuzima, zove u trenutačno prisustvo čistih misli. sama pesma je svet za sebe i poziva čitaoce da se udube u njenu enigmu. ’’pravilo je jednostavno: ući u pesmu – ne u nameri da se otkrije šta ona znači, već da se misli šta se događa u njoj’’ (Alain Badiou, Handbook of Inaesthetics) .

BLUES DIARY (pitoma religiozna razmišljanja) je druga napisana, iako poslednja objavljena (2001) zbirka slobodana tišme. formalno ova zbirka izgleda kao dnevnički zapis, pisana godinama u šumici na dunavu, obeležena realnim datumima. ali, ni ovde nije reč o jednostavnom kolokvijalnom jeziku. iako, za razliku od radikalnosti zbirke VRT KAO TO ovde prevladava naracija, ipak nije reč o običnoj naraciji. ona je suptilno dekonstruisana ne-narativnim postupcima, preplitanjima popularne i visoke kulture, autorefleksijama, namernim greškama (”Greške u tekstu su jedino / Stvarno pisanje”). čitavom zbirkom tematizira se odnos pesnika kao radnika na textu (onog ‘malog’ pisca, pesnikčića, piskarala, pseudopisca) i pesnika kao pravog pesnika (uzvišena pozicija Estete, pesnika koji polazi od individualnog iskustva). ”Zašto sam prestao da pišem, da se / Bavim umetnošću? Inače, sitan sam umetnikčić, siromašan / Zato što nisam mogao da razlikujem / Umetničku praksu, ili praksu pisanja / Od politike. Ne kažem da je to isto / Ali meni se tako ukazivalo / Što beše izvor teških sumnji (baš smešno)”. na tragu mita o hipolitu, ova poezija je napisana iz večite teme stojim uveče sam u vrtu. hipolit, kao obrnuti edip (anti-edip), odbija zavođenje majke fedre, koja ga uvređena okleveta ocu tezeju tj. posejdonu. tako je hipolit bio kažnjen smrću, ali artemida se smilovala i prenela ga u aricijski vrt da živi zagrobnim životom, gde se sav pretvara u oko, mora biti budan, budno pratiti da li dolazi neki drugi odbegli rob da zauzme njegovo mesto. hipolit kao žrtva, rob, kao figura koja strepi od samog sebe tj. od svoje želje, jeste metafora slabog subjekta. pesnik koji ne piše o ‘velikim’ temama, o bogu, naciji, državi, o ratovima, o akciji, već pesnik koji piše iz pozicije pasivnosti, hipolitove budnosti, virbijevog delirijuma u zelenilu… jeste pesnik nove subjektivnosti. ovaj pesnikov beg od banalne stvarnosti u prirodu, transcendencija u metafizičko, prirodno, muzikalno na tragu je simbolističkih poetika. ipak, čini se da je ovaj trag bliži onom anti-simbolističkom momentu u samom simbolizmu, koji ide od remboa, a koji bežeći od negiranja sveta kao društvene zbilje ipak zaoštrava neodređenost, haos i fragmentarnost sveta. ne teži ka novoj koherenciji, već uviđajući disonantnost upravo je ističe, pojačava nered i prelaženje. nema stabilnosti. ”Jezik kao hromatika / Postoje samo polutonovi, prelazi / Ka neuhvatljivim tačkama. Disonantnost / Imenovanje je nemoguće. Pojmovi ne postoje / Reči ne mogu ništa da izraze, da saopšte / Ali ni da označe, da ponište / Plutaju po površini, privlače se / Ne označavaju, samo pokrivaju / Der Mantel des Meers”. reči i jesu ta površina, plićak, ne dubina, već čista materija. opet poziv da se u nju uđe. u njenu enigmu. u to plutanje i stalno prelaženje. jer i nema doba i nema texta koji nije neko prelaženje. autor u pogovoru kaže ”moglo bi se reći da je ‘Blues diary’ neka vrsta pseudodnevnika jednog pseudopisca u pseudo-vremenu, nazvanom još i doba tranzicije, kao da postoji neko drugačije vreme koje nije tranzicijsko”.

prva objavljena, ali poslednja napisana, knjiga MARINIZMI (1995) gradirana je kao splet sinestezijskih ambijenata, morskih slika. ovde opet nije reč o referencijalnom jeziku, jer ne opisuje se neko ’stvarno’ more, već o jeziku koji prelaženjima perceptivnih slajdova zapljuskuje sva čula. jezik koji produkuje ambijante. ”Uveče / Iz crvenkastožute senke / Osenčen crnilom / Izađe beli mermerni prag kuće / Tone duboko u purpurne talase / Sjajnocrvene / Između staklastih udara / Tamni trouglovi se zaoštre, zategnu / Cepaju se zelenkastoružičasti krajevi / Okrećući se uz prasak / Talasasta okružja olovnozelenih pogleda / Odbijaju se od površine mrežastih tirkiza / Ispod praga, na vratima”. i opet pozicija pisanja u plićaku, na površini, gde se čista materija preokreće u sve boje zvukove oblike, stalno prelaženje. ”U tvom plićaku morskom / Skoro na suvom plavom (sivo) / Škrabotinama pokriven / Crvenim, zelenim i žutim / Pozdravljam te / Nasmejanim štitom udaren / (Crvotočni lik) / Crveno kao plavo / Plavo kao zeleno / Zeleno kao ljubičasto / Ljubičasto kao belo / Belo kao belo”

„A baš to nisu umeli naši mahisti, koji ropski idu za reakcionarnom profesorskom filozofijom. ’Možda mi grešimo, ali mi tražimo’ – pisao je Lunačarski u ime pisaca Ogleda. Ne tražite vi, nego vas traže – u tome je nevolja!’’  (V. I. Lenjin, Materijalizam i empiriokriticizam)

malopre je neko na facebook napisao :: Zagreb is so hot! more hot than LA! iako je moj prvomajski vikend u zagrebu bio pogođen lošim vremenom, pljuskovima i padom temperature, ipak moram reći da sam imala isti utisak, jer ova neka druga temperatura, nova temperatura, u stalno rastućem je naponu, tako da reći da je zagreb hot znači pozvati sve koji žele da učestvuju u kreiranju ili samo u upijanju novih teorijskih praksi, da dođu na fakultet! o studentskoj blokadi se govori piše čakula brblja priča piše na sve strane, da je vibrantno i ekstatično i sama sam se uverila, da su plenumi koji se trenutno u zagrebu odigravaju svakodnevno u 20.00h jedan od najuzbudljivijih događaja, nema sumnje. ali, još nešto. još mnogo toga. u mom kratkom boravku u hot zagrebu imala sam priike da čujem više stvari i predavanja, vrlo uzbudljivih, koja su mi pokazala sva dobra lica neformalnog obrazovanja, ili alternativnih teorijskih praksi. ono što je zbilja fascinantno u ovoj blokadi jeste program koji svakodnevno postoji. iako se već prigovaralo tome kako se prekida nastava, kako se oduzima vreme od klasičnih ustaljenih predavanja, kako se gube bodovi i upisuju minusi, meni se čini da se zapravo ovom blokadom, u pogledu teorije, ne gubi ništa, već upravo suprotno, dobija se mnogo. i električno. električno u smislu da, ne samo studenti*kinje već bilo ko, ko god hoće, ima priliku da se obrazuju putem jednog neformalnog kanona, u fabrici novih teorija. program koji se odvija već preko dva tjedna za vreme blokade je vrlo značajan. ne samo da se vežba joga, besplatno gledaju filmovi, održavaju radionice i performansi, već se održavaju predavanja u takvom intenzitetu i kvalitetu u kojem bi to bilo nemoguće da se odvija klasična bolonjska nastava. jer za vreme klasične bolonjske nastave i formalnog obrazovanja bilo bi previše zauzetosti oko računanja. bodova, minusa, pluseva, novca, koliko treba da se plati ono što treba da se plati and so on. i pridržavalo bi se onog programa i kanona propisanog bolonjom, a u teoriji to znači opet račun, čitanje od – do strane te i te. u bolonjskom programu za filozofiju na primer studenti*kinje više ne čitaju knjige, već čitaju deliće knjiga, od-do strane te i te. da bi što pre završili studij, postali konkurentni i što racionalnije iskoristili ova znanja u kasnijem radu i robovanju sistemu. sve to treba jednom unovčiti. što pre. i što manje znati, ako se previše zna onda postaje opasno. za ovakav neoliberalni sistem znanja, naravno. uglavnom, ovaj događajski prelom u zagrebu proizveo je između ostalog i jednu pravu pravcatu fabriku teorije, pa se svakodnevno mogu čuti razna predavanja koja senzibilišu slušaoce*teljke na drugačiji način. i što je vrlo važno, predavanja opet može da drži bilo ko. otvoreno je za sve. dakle, nije zasnovano na ustaljenom autoritetu, profesorskom na primer, već na solidarnosti.

tako sam imala prilike slušati predavanje o lenjinu, a ne znam gde bih inače mogla u poslednje vreme slušati o lenjinu, i to iz nekih novih interpretacija, jer to na primer više u formalnim programima obrazovanja ne postoji kao literatura. ako i naiđete u nekom udžbeniku neki pasus o, na primer, lenjinovoj teoriji saznanja, tamo piše da je to teorija odraza i ništa više. janja stjepanović, studentkinja magistarskih studija filozofije u beogradu, dala je upravo drugačiju interpretaciju lenjinove filozofije, oslanjajući se i na althusserov tekst lenjin i filozofija. lenjinova teza o „odrazu“ u akademskoj (i ne samo anti-marksističkoj) filozofskoj tradiciji bila je interpretirana kao teorija saznanja, no ova interpretacija svedoči o ignoranciji efektivne funkcije koju lenjinov koncept „partijnosti u filozofiji“ vrši u materijalizmu i empiriokriticizmu. althusserov tekst lenjin i filozofija ukazuje na teorijski značaj ovog lenjinovog koncepta, koji markira originalnost – radikalnu novinu – lenjinove „prakse filozofije“. uopšte nije reč o jednom političkom nalogu, striktno vezanom za istorijsku konjunkturu rusije u godini 1908, odnosno za unutrašnje borbe koje su obeležavale boljševičku partiju u periodu tzv. oseke revolucionarnog talasa. ne radi se o manevru jednog „realističkog“ političkog vođe koji nalaže disidentskim militantima da se podvrgnu disciplini boljševičke partije. upravo u meri u kojoj lenjinov koncept partijnosti u filozofiji, kao materijalistički koncept kritike, raskida sa liberalno-prosvetiteljskim (idealističkim) konceptom kritike, lenjinova teza o odrazu raskida sa problematikom filozofije refleksije, odnosno, teorije saznanja. za razliku od ekspresivnog čitanja, zasnovanog na religijskom mitu spoznaje, simptomalno čitanje se pita o mestima nedostataka i praznina u samom tekstu, o strukturi nevidljivog u polju vidljivog koje se katkad razokriva kao lapsus ili simptom. utoliko, i sa lenjinom se otvara sasvim novi horizont koncepcije spoznaje kao proizvodnje.

darko drašković, magistar filozofije iz beograda, održao je predavanje koje nas je navelo da opet razmislimo o teoriji slogana. komparirajući studentske proteste u beogradu 2006. i 2007. darko je analizirao dva slogana, smatrajući da sudbina protesta zavisi upravo od toga koji slogan vodi glavnu reč.  jedna od osnovnih parola studenata u beogradskom protestu glasila je „dole školarine!“ no, smatra darko, samo obrazovanje se, u okviru te parole, još uvek predstavlja kao roba. ono se  a) shvata kao jedna od usluga koju pruža država i b) usluga koja bi morala biti besplatna.  zahtev da obrazovanje bude besplatno crpe svoju legitimaciju iz formalno-pravnog proširenja jednog člana zakona o obrazovanju i vaspitanju ( = svako ima pravo na obrazovanje i vaspitanje; = građani su jednaki u ostvarivanju prava na obrazovanje i vaspitanje bez obzira na pol, rasu, nacionalnu, versku i jezičku pripadnost, uzrast, fizičku i psihičku konstituciju, socijalno i kulturno poreklo, imovno stanje, političko opredeljenje ili drugo lično svojstvo.) ako “državu blagostanja” (welfare state) shvatimo kao ideju a) da formalna “jednakost u ostvarivanju prava” još uvek nije dovoljan uslov realne “jednakosti u ostvarivanju prava”, i b) da za realizaciju pomenute stvarne jednakosti mora biti zadovoljen još jedan formalan uslov – da se blagostanje pojavi kao predmet prava, tj. da svaki građanin ima pravo na blagostanje, onda zahtev za besplatnim školstvom može da se shvati kao, u poslednjoj liniji, zahtev za državom blagostanja. sledeći marksa, ideologiju welfare statea, možemo sa punim pravom da nazovemo jednim oblikom buržoaskog socijalizma. drugi slogan koji je cirkulisao u studentskim protestima 2006/7 u beogradu glasio je “znanje nije roba”. prema lenjinovoj teoriji slogana, slogan ima zadatak da identifikuje moment konjunkture. moment konjukture koji se identifikuje ovim sloganom predstavlja deregulacija, deregulacija kao privatizacija i deregulacija kao proširena primena principa konkurencije. slogan, prema lenjinu, ima i funkciju da imenuje politički zadatak koji tačno odgovara identifikovanom momentu konjunkture. ovaj slogan postavlja nam zadatak da se borimo za besplatno obrazovanje. ali ne takvo besplatno obrazovanje koje bi bilo roba. u danjašnjim vlasničko-produkcijskim odnosima, naime, sve mora biti komodifikovano, svaki proizvod mora biti roba – to je nužna posledica načina proizvodnje u kome živimo. upravo zato slogan “znanje nije roba” revolucionarno smera ka radikalno drugačijim produkcijsko-vlasničkim odnosima. jedino pod uslovom dominacije slogana “znanje nije roba” nad sloganom “dole školarine” moguća je emancipatorska, dakle, zaista progresivna studentska politika. u protivnom će studentski protest ostati pri reakcionarnom i jalovom zahtevu restauracije države blagostanja.

produkcija teorije u alternativnom programu za vreme studentske blokade navela je na razmišljanje o diferenciranju različitih znanja. tezu o razdvajanju teorije i znanja predložio je i primož krašovec, student doktorskih studija sociologije u ljubljani, u svom predavanju. razlikujući teoriju od znanja, primož smatra da teorija :: nije posebna disciplina, nije suprotna od prakse (kao u spontanističkim pokretima), nije suprotna od eksperimenta (kao u pozitivnim znanostima) i nije sinonim za filozofiju. teorija je zapravo određena transformacija koju su u polje humanistike i društvenih nauka uneli marxizam i strukturalizam. zajedničko marxizma i strukturalizma jeste to da se ne formiraju kao posebne discipline i da su eksplicitno politički i društveno angažovani. stoga su odredbe teorije sledeće :: = teorija je način borbe protiv etabliranog znanja (a znanje je deo sistema znanje/vlast/moć te služi reprodukciji odnosa dominacije i eksploatacije); = teorija vodi i sporednu borbu protiv pogrešnih kritika; = dakle, teorija je borilačka vještina; = teorija nije posebna disiciplina te sama nije podeljena u discipline – kritika etabliranog znanja uključuje i kritiku kriterija njihove raspodjele; = teorija je praksa, odnosno celina praksi teorijske produkcije. za razliku od teorije, kada se govori o znanju, misli se uvek na specifični oblik znanja, koji se na bolonjskim univerzitetima proizvodi za potrebe državne administracije i tržišta unutar novih ili promenjenih disciplina – upravnih studija, različitih vrsta managementa, statistika, informatika, empiričkih sociologija i psihologija. u neoliberalizmu, nova racionalnost vladanja je management i njegov osnovni princip konkurencija. proces transformacije univerziteta shodno bolonjskom programu ogleda se u proizvodnji znanja koje je direktno upotrebljivo u procesu uništenja socijalne države i oblikovanju projekta neoliberalizma, i, istovremeno, uvodi odnos managementa i konkurencije i na same univerzitete. znanje u neoliberalnom ideološkom imaginariju nije roba koju kupujemo kao potrošači, nego investicija u sebe, koja će, kao ljudski kapital, povećati našu konkurentnost. novi slogan bi dakle bio ‘znanje nije roba, nego nešto još mnogo gore’ – istovremeno ljudski kapital i komplement administrativne vlasti i ekonomske moći u uslovima neoliberalizma. znanje je istovremeno deo dominacije (ekspertno znanje, empirička istraživanja) i podređuje pojedince toj dominaciji (akumulacija ljudskog kapitala kroz učenje managerskih i drugih ’skills’).  primož misli da je potrebna ne borba za znanje nego borba protiv znanja. na teorijskom području to je dvostruka borba :: = borba za povijest teorije (čitanje marxa protiv revizionista i čitanje antihumanizma protiv humanista); = borba protiv znanja, koja uključuje i razvoj novih oblika borbene teorije. konkretno, na terenu, to je takođe dupla zadaća :: = sindikalna borba (za radne uslove i prava teorijskih proizvođača), i = borba za reforme obrazovanja (za seminarski rad, kolektivna čitanja, protiv ekspertizama i kolaboracije univerziteta sa državom i biznisom). utoliko se kao osnovno pitanje studentske blokade u hrvatskoj nadaje pitanje organizacije teorijskih praksi u svrhu sprečavanja dolaska društva znanja.

tako, ukoliko ovih dana želite hot provod i hot obrazovanje, onda svakako treba da idete u hot zagreb, jer tamo se kali vruć čelik i zahuktava se nova fabrika teorije. sve besplatno. naravno.

o rerni i grlicama

rerna je mesto magije

vatra FIRE blagosilja hranu:

jedemo pečeno meso,

krompir i beli hleb

daj da lomimo belu pogaču

i čuvamo crveno jaje čuvarkuću

budimo bele i crvene kao snežane

nikad me nije dopao dinar sakriven u pogači

ali svejedno mutim maline sa mlekom:

blender je zalog naše ljubavi

i sofa na kojoj nam je gnezdo

i pogled na zvezdarsku šumu

i jasenov sto sa stolicama visokih naslona

rerna je mesto prelaza iz jednoga u drugi svet (ako se zovem sylvia)

divimo se predmetima MICROWAVE i glancamo ih

mi jesmo visoki sjaj GLOW nema tu nekih velikih mrlja

(iako, skupilo se prašine, nije li to neminovno?)

devojke su i dalje lepe i mi ih volimo

kad se okupe oko rerne koja je mesto magije

i mesto prelaza iz jednoga u drugi svet (ako se zovu sylvia)

mi smo fine devojke, dobrojutrokomšija

mi fine smo ostarele devojke, dobrojutrokomšinice, štovamjeslatkodete

mi fine smo devojke, dobrojutroljubavi, dobrojutrojedina

ja bih FUCK da otresem prašinu i da se kližem na stomaku niz

maline pa naniže razbilo se ono crveno jaje jebiga ko će da nam

čuva kuću lepo sam ti rekla da ga skloniš idem ja da vrištim a ti

kako hoćeš svejedno je gde ću u rernu ću ako treba

(ali nisam ja sylvia. DELETE DELETE. idemo nanovo:

gle grlice na balkonu, i ovde i onde, svud nas prate baš njih dve)

ljubavni stihovi*

dodir klizak niz ruke i reči i naša tela

sviju se jedno o drugo poput

stabala skliskih od kiše

ili je reč o usputnim poljupcima oblaka

šapat je tih i poljupci su tvoji meki leptiri ili su

latice sunovrata ili je to sunđer

dok me kupaš

uspravnu i nagu

tako nas vidim dok nam usnulima treperi osmeh na licu

tvoje lice u mojim dlanovima

moje lice tebi u zenicama

pogodi koga volim najviše na svetu

pogodi ko nam peva pod prozorom

igrajmo se žmurke pa pogodi gde sam

tu sam sva

radosna sva (što te imam)

uplašena sva (što si mi daleko)

tu sam a ti pogodi

ko sam

i koga volim najviše na svetu

u osmeh da ti uronim

i ruke da ti polomim

i oko iskopam

lažem da nisam htela (htela sam)

zauvek (da ti uzmem zenice)

niz butine da ti se skotrljam

(kao dete kad se pusti niz padinu,

svo zeleno i travnato, a ja budem skliska)

u trnje da upadnem i vadim se

kako znam i umem

dok ti

jecaš/dišeš/drhtiš/čekaš/mirna si/čekaš/sabireš se/dišeš/jecaš

jer me nema

ne vidiš me (ali tu sam)

u mrak gledaš (dok te ljubim)

ja sam tamo (u ambisu i rekama)

ne vidiš me

dok te lomim

krijem se (u pregibima tvoga tela, ti)

pogodi gde sam

i pomislim kako je okrutno voditi ljubav (u tišini)

Pisati, to je postajati, ali nikada postajati piscem. To je postajati (nečim) drugim. Profesionalnog je pisca moguće procijeniti po njegovoj prošlosti ili budućnosti, po njegovoj ličnoj budućnosti ili prema neslednicima (’Biću shvaćen za dve godine, za sto godina’. itd.). Ali posve su drugačija postajanja sadržana u pisanju-pismu kada ovo ne pristaje na etablirane kanone nego kada sâmo zacrtava linije bijega. U pisanju postoji takvo jedno postajanje ženom. Ne radi se o tome da se piše ’kao’ žena. Gospođa Bovary, ’to’ sam ja, to je rečenica histerične zatvorenice.

Čak ni žene ne uspevaju uvek kada se trude da pišu kao žene, u funkciji budućnosti žene. Žena, to ne znači nužno biti pisac, nego postajanje-manjinskim našeg pisanja, bez obzira na to da li smo muško ili žensko. Virginia Woolf je sebi branila da ’govori kao žena ’: utoliko je više zahvaćala postajanje-ženom pisanja. Lawrence i Miller važe za velike falokrate: međutim, pisanje ih je odvuklo u neodoljiva postajanja-ženom. Engleska je samo zahvaljujući tom postajanju proizvela toliko romansijerki, u koje muškarci i žene moraju uložiti jednako truda. Ima postajanja-crncima u pisanju, postajanja-indijancima koja se ne sastoje u tome da govorimo crvenokožački ili crnački. Postoje i postajanja-životinja u pisanju, koja nisu u tome da imitirano životinju, da se ’pravimo’ životinjom, kao što Mozartova muzika ne imitira ptice iako je prožeta postajanjem-pticom (…) Ima takvih postajanja-životinjama u pisanju koja se ne sastoje u tome da govorimo o svom psu ili svojoj mački. Radi se prije o susretu između dva carstva, o kratkom-spajanju, (…) u kojemu se svaki deteritorijalizira … Toliko šutnje i samoubistva pisaca moramo objasniti tim protivprirodnim pirom, tim protivprirodnim sudelovanjima. Biti izdajnikom vlastitoga carstva, biti izdajnikom vlastitog spola, vlastite klase, vlastite većine – kakvog bi drugog razloga za pisanje još moglo biti?

(preuzeto iz časopisa za književnost REPUBLIKA, br. 11-12, 1983, Zagreb, str. 146, prevela: Rada Iveković)