’’Poezija je uvek određena geografijom, etničkom pripadnošću i seksualnim opredeljenjem, kao što je i istorijska, ograničena periodom: ova ograničenja određuju horizont poezije… Ali grupe su sastavljene od podgrupa, u podgrupama postoje frakcije, koje se opet mogu obrazovati u druge formacije, neuporedive sa prvom. U principu, oblikovanje zajedničkog glasa regije ili grupe je problematično kao i oblikovanje zajedničkog glasa nacije ili jezika, a što je opasno kao i oblikovanje uobičajenog glasa pojedinca. U praksi je važna poetska snaga koja, individualno ili kolektivno, izražava potisnuto ili neizraženo. Ali postoji i nužna potreba da se prevaziđe romantičarska ideja jastva i romantičarska ideja o duhu nacije ili grupe (volksgeist) ili perioda (zeitgeist), nužna potreba da se poezija ne organizuje oko dominantnog povoda bilo to jastvo, kolektiv ili tema. Postoji potreba za pisanjem koja pomera granice onoga što se može identifikovati, što ne samo da proizvodi razliku već je pronalazi, što dovodi do nomadske sintakse želje i preobilja koji prkose žanru (rođenju, rasi, klasi) da bi ga negde drugde smestili.’’
’’Time Out of Motion: Looking Ahead to See Backward’’ (preuzeto iz prevoda u knjizi DUBRAVKE ĐURIĆ ::JEZIK, POEZIJA, POSTMODERNIZAM, str. 121)
video rad je kolaž stihova pesama LJILJANE JOVANOVIĆ iz zbirke TEHNOLOGIJA MAME, muzika :: AND ALSO THE TREES, adaptacija :: maja solar ^ ivan radenković
judita. biblijska žena ubica svakog neprijatelja, svakog holoferna, osloboditeljica ljudi. osloboditeljica jezika. neposlušna eho. koja zna da reči beže od sebe, / nikad ne govore dva puta isto, koja cedi vremensku književnost, sada. ovde, judita – samo ovde, šalgo – samo sada, samo čitajući, čitajući tvoje textove judita, čitajući MOJIH 6 MINUTA i POLOŽAJ KNJIŽEVNOSTI, iz zbirke 67 MINUTA NAGLAS, obezglavljuj judita, ovde i sada, sve pijane holoferne, opijene tvojim textom, obezglavljuj ih njihovim mačevima judita.
i prenula bi se tek kod poslednje stranice knjige.
Imala je neobičan čitalački talenat,
a možda čak i genijalnost.
Njena osetljivost prema štampanoj reči
bila je tako velika da su izmišljeni heroiji
stajali u istoj ravni sa živim,
njoj bliskim ljudima.
Sonječkino čitanje,
koje je postalo laka forma izgubljenosti,
nastavljalo se i u snu.
Činilo se da je i svoje snove čitala.’’
LJUDMILA ULICKA, Sonječka
draga sonja veselinović! parazitirajući na tvom tekstu, ja sam daleko nesavršenija, polovičnija, lomljivija, sa previše marcipana, krompirastih reči, nespretna polutastatura, pocepana poluzastava zabodena u sve promašaje, daleko necelovitija… nego tvoje parazitiranje na svim tekstovima o sonji, na marini cvetajevoj, na dostojevskom, igou, ljudmili ulickoj, rilkeu, traklu, na sartrovoj mučnini… na filmovima u kojima glumi čuvena profesorica klavira izabel iper (isabelle huppert)… sonja ti si predivna glumica! možda to nisi znala, možda si toliko pomno i previše pažljivo sisala pismo da nisi ni primetila da si savršena ispisana glumica, i neeee sonja, nije to bačen novac na predstavu, ta ispisana žena je takva savršena pantomimičarka, krilata tekstualna ničija luda,takva akrobatkinja reči, da smo svi izašli iz teksta baš kao i ti iz drugih tekstova, raznesenih mozgova. otpalih materica=uloga. otpalih kosa. i ponekih uteha. sonja, tvoj mrak na pozornici u koju su sve oči uprte je užasno zanosan i neizdrživ. ljutimo se kao klod frolo kad očaran gleda esmeraldin ples, ali ne može odoleti, kao što se nijednoj salomi nije moglo odoleti. zato padaju glave. zato padaju građevine, jer su ih ubile knjige! dakle, tekst. dakle, sonja, koja nije pre teksta pa da bi bila naknadno u tekstu, već sonja koja jeste sami tekst. poludevojka, poluglumica, polovična i nikad savršena i cela, nikad okrugla i večna, nikad majka, nikad homogen identitet… već uvek fragmentirana, u skokovitim, kvantnim, haotičnim, lomljivim (’’Biti zvonka čaša – prazna. Lomiti se. U krhotinama odražavati celine. U celinama gubiti ego, gubiti sum, zanavek izgubiti gubitak’’), fluidnim značenjskim opsesijama. dakle, opsednuta tekstom. tekstom kao tekstovima na kojima parazitira, koji joj daju privid ponavljanja, ne bi li izgledalo da ipak jeste cela, da ipak ima sliku jedne jedine sonje, sonječke ljudmile ulicke što pada u čitanje kao u nesvest, sofije matvejevne uljitine, sofije semjonovne marmeladove, sofije andrejevne, sonje-esmeralde, sonje-ani; sonje-isabelle huppert… sabrane figure svih literarnih sonja u jednu jedinu. ne bi li se podnela ta istina da nije jedna i jedina. ne bi li se izdržalo u politikama koje kažu da je to nenormalno (’’Shizofrenija je tek početak – ja hoću da svaki dan budem nova osoba. Ali da niko ne misli da sam bolesna. Razumete – da to bude dozvoljeno?’’). sonja, polovična kao figura devojke-ribe, kao bilo koje mitsko biće sa drugom polovicom punom moći, ovde polovinom koja je tekst. pismo. ja jesam znači ja sam napisana. papirnata sonja. biti napisana je toliko zagonetno da ni figura sfinge ne može pružiti rešenje i odgovore na pesmolike reči. biti napisana ima čudnu moć, jer nema pesnikinje koja ima moć da piše, ovde uopšte nema moći, sonječka je zarobljena i prepuštena tiraniji jezika, raznesena u ringišpilu diskursa. ona je napisana i uhvaćena u kandže događanja teksta. to nije događaj koji se prvo desio pa onda napisao, to je događaj samog teksta, to su učinci reči! zagonetke koje nemaju rešenja. ovde nije reč o pravoj sonji. niti o jednoj jedinoj celoj lepokrugloj koherentnoj sonji. ona zna da toga nema. i igra se kao da toga ima. i zato se smeje. ona je iskoristila ime da nas zavara, ili bolje, ime je tu pokriće zbog toga što su rastrgnute subjekatske pozicije zabranjene. subjekta i subjektice nema. ima samo različitih subjektivacija. neke se biraju, a neke se same nameću i ispisuju. draga sonja, sonječka, sablasna je tvoja POEMA PREKO, vratolomna i puna ugljenih hidrata. dakle, neophodna.
’’Sonnenblume, sanftgeneigte,
utvrđeni u odrazu ili halucinaciji plutajućih zenica žrtava
daleke vatre
masa spečena uz horizont i parolu
bez ritma bez ritma bez ritma
nikud bez ritma ne okrenuti glavu
čemu sunce bez suncokreta
i glava bez mreže glava
ima vrat violina (ima i bokove), ima ga gitara, pa i kontrabas
bubnjevi i nisu ništa do bokor glava
još samo – glavu napuniti semenkama suncokreta i
zveckati
zveckati, a seme će se rasuti po telu
zveckati čitavim bićem
kao rob zaljubljen u svoje zvonke okove
naježeno posegnuti za svojim kružnim polom stupiti u
naelektrisani stih biti u pravu u pravu u pravu u toplom
zajedništvo sa melodijom koja će isprazniti glave i ponovo
ih ispuniti semenom suncokreta da otkriju svoj put koliko je
lepo biti jutarnja glava gola i mirisna toliko je bedno biti
večernja glava što je kao puž golać po svemu plazila gnusnim
tragom ako istrajem na ponavljanjima – gola, gola, gola – hoće
li neko lagane glave zavitlati istu u pravcu ovom biti
svesna/tan materije: temena ramena dragih lopatica struka i
bedara prepletenih mišića i buketa kostiju svom snagom
zaleteti se u telesnost teksta i udarati udarati udarati dok
u ponedeljak, u maloj sali pozorišta mladih, gledala sam prekrasan poetsko-muzički performans u izvedbi siniše tucića i alice in wonderband.siniša tucić je mladi novosadski pesnik koji iza sebe ima već tri knjige poezije (betonska koma (patetično-histerična filozofska poezija), krvava sisa i nove domovine) i puno iskustva na javnoj književnoj sceni. ovako je to izgledalood klisure do klisure / od lesne zaravni do lesne zaravni / od magarca do magarca / od robota do robota / u neprestanom kretanju. siniša je prvo sedeo, dok sualice in wonderbandsvirali (klavijature i bubanj), i govorio o realizaciji snova naših predaka. avangarda, sada i ovde, hic et nunc, konceptualizirana u literarna tela, skockana u sinišinu kubističku košulju, zapaljena u zenitističkim domovinamasve je zapaljivo / zapaljeni kamenovi / svetlosno se smeju / u tehno predelu / iznenadni fluksusi / zanesenih nomada / od domovine do domovine / od sajta do sajta / tišina je zapaljiiva. siniša je i plesao, alice in wonderband su pevali njegove stihove, a na kraju je iskočila na scenu i mala pantomimičarka, koja je bila fantastična u svom baletskom protoku uvek prolazi / uvek fluksusi / ultimativni protoci / serpentine ubijaju / svetle kanjoni / hidrocentrala puni strujom / tehno muzika se čuje. / ja sam tu / jadni, mali intelektualac. mene je količina lepote naterala na plač (od sreće), toliko je bilo neizdrživo lepo, nadrealno zapaljivo, u simulakrumu / u velikim zaverama / oblaci beli jastuci / u nekim budućim spavaćim sobama. da sam se htela samo utisnuti u slike. novih domovina. simulakruma. nomadskih teritorija. savršenih performansa.
(svi stihovi napisano ovako italic i u ovoj boji su citirani iz TEHNOLOGIJE MAME ljiljane jovanović)
subota. dušica narcis & ja smo slistili vermut još u vlaku. i imali pravi show i užitak sa narcisovim imitiranjem nadrealista. u vozu je sedela i žena koja ima preko šezdeset, a izgleda barem 20 mlađe. veganka je. ispravila je narcisa i rekla kako seitan nije šeitan. srca i kokteli, vagoni / za višu i nižu klasu. / oblanda ekstatične svakodnevnice. dušica mi rekao da sam se obukla kao monahinja. zbog materijala haljine. i kaiša kojim se valjda samobičujem. voz je začudo stigao na vreme. i tako smo stigli na vreme. na promociju prve knjige ljiljane jovanović. stižemo do ulivanja snova uuu, do delte – / ništa. bistrina dana i zastava, žuta i blistava, / ogromna kao sloboda i mašta. ljilja u belom. sa divnim ogrlicama svih boja. ljilja blista. izuzetna je. divim se i ponosna sam, kao da sam mama, sestra, tata, brat, kao da je deo mene. i je. govori glasno jer velika je buka i nema mikrofona. zahvaljuje se svima, posebno dubravki đurić, posebno svojoj obitelji, posebno svim AŽINovkama. njena knjiga TEHNOLOGIJA MAME je bez greške. besprekorna. savršena. pažljivo i dugo pisana. zvanični deo promocije je završen. krećemo sa rakijom pelinkovcem sokovima vodom. pričam sa snežanom roksandić, još jednom izuzetnom pesnikinjom, i njoj se divim jer je mama dvoje dece. i pored toga i dalje piše. ljilja potpisuje knjige. ljilja ustaje i naprasno želi da čitamo pesme. danica daca ljilja & ja čitamo ljiljine stihove i izvodimo nešto. zabavljamo se. zabavljamo druge. nenad milošević priznaje kako nije verovao u ’dubravkine devojke’ onda kada su se pojavile. sada je iznenađen i drago mu je. što su sjajne pesnikinje. na sajmu je gužva. crveni plakati na kojima piše čitajte badjua. i lenjin je čitao hegela. divno. ovo sam osetila znakovito. sretno. kao najavu nekog čudnog vremena. u kojem će se još čitati hegela. na sajmu je užasna gužva. ne znam ni šta ni kako ni koliko knjiga, jer već su mi pune ruke kesa i primeraka časopisa brojeva. a ništa još nisam kupila. ritual biranja i razmene / ritual sticanja / hipnotiše sve učesnike/ce. odlazimo da jedemo. iako nas je nenad pokušao ljubazno izvući sa sajma na neki divni brod gde je mirno, ipak ostajemo tu, jedina hrana je hitra hrana (po slovenščini), pljeskavice su najjeftinije, 250 dinara, koka kola 200. za mene ima salata. srpska. iako ne znam zašto se zove srpska. krastavci paradajz i paprika. razilazimo se. asja brane i danica kupuju knjige. dolazi đurađ iz pančeva. dolazi i dejan čančarević. okupljamo se ponovo u šest na promociji prve knjige maje solar. konačno napuštamo sajam i nenad uspeva da nas odvede na taj brod. prva scena odvija se na brodu, koji je od / davnina veštački život u okruglom … brod se ljulja. na brodu. smo. na blagu. ispod nas su sanduci sa pićem. mi smo neiživljene knjige. koje pričaju smeh i ljubav. mnogo pijemo. danici i meni prolazi glavobolja pomoću dobrog vina (je li to bilo klin se klinom izbija?) mnogo se fotografišemo. asja i đurađ su razvezali o pornografiji. ja sam ponosna dok se slikam sa branetom jer liči na antonija gramšija. sretna sam. što su najdraži ljudi i ljudice tu. plešemo. zvrčka. tehno. logos. / globalno./ ura! ostajemo u bg. asja i ja se raspričale. danica napravila supu sa tikvicama celerom paštrnakom… i jedem ajvar sa integralni hlebom. mmmm. opet me neko koga volim nahranio i dao mi krevet. patim od tih užasnih infantilnih potreba (gotovo opsesivnih) da me neko nahrani i ušuška me. valjda zato što sam nekada bila bez toga. spavam u krevetu sa bin ladenom (dušicom). majke mi. smejem se celu noć. i jutro. koje traje duže jer je pomeren sat. iako to tada ne znam. čekamo vlak sat h. dušica je pun priča. upijam.
povodom stogodišnjice rođenja filozofkinje, spisateljice i u svakom smislu revolucionarne figure u istoriji mišljenja – SIMONE DE BEAUVOIR – održan je odličan znanstveni skup 26. IX u zagrebu! počastvovana što sam učestvovala u tome i imala priliku čuti toliko sjajnih izlaganja, kratko ću ocrtati šta se to dešavalo u petak u europskom domu. prvo, glavna atrakcija je bilo veliko svetsko ime CHRISTINE DELPHY, prilepljeno uz radiklane materijalističke struje feminizma, koja je lično poznavala simone, došla iz pariza i održala predavanje zaboravljeno naslijeđe simone de beauvoir: kritika majčinstva. ono što mi je tu bilo najzanimljivije, mada se nažalost nije pokrenula toliko velika diskusija o tome (koliko sam očekivala-priželjkivala, osim što je asja bakić dala odlične komentare u popodnevnoj disusiji), bila je upravo tema majčinstva. simoninu kritiku majčinstva christine je videla kao aktuelnu i danas, opisujući je u mrežama pojmova :::: moć odraslih, apsolutna vlast nad detetom, osporavanje autentičnosti želje za majčinstvom (dakle majčinstvo prikazano kao društveni konstrukt, a ne biološki fatum)… i ono što je najbitnije, christine je postavila pitanje da li danas žene zbilja slobodno odlučuju da li žele imati djecu ili ne? ona smatra da je u našem društvu takva odluka i dalje veliki rizik, jer žene koje odluče da ne žele djecu moraju biti sigurne da će biti uspešne u drugim područjima da ne bi doživljavale socijalnu sankciju. mislim da je po tom pitanju u pravu, u našoj sredini to je strašno osuđivano, žena koja ne želi imati djecu je sebična, bez ljubavi, kučka, karijeristkinja, ambiciozna, hladna žena, feministkinja, naučnica … ili već neko drugo pogrdno ime.
sledeće, meni lično najbolje, predavanje održala je EVA BAHOVEC sa sveučilišta u ljubljani, pod naslovom možda će ovo stoljeće jednom biti poznato kao bovoarovsko. izlaganje je imalo i performerske momente, kada je eva izvadila iz svoje ženske torbe oruđa/organone kojima ženski lukavo traži žene u istoriji :::: metar (koji predstavlja linearno vreme zapadne istorije, sa upisanim godinama i važnim imenima i događajima, kao npr. kada je došao krompir u evropu…) i lupu, povećalo (s kojom pokušava da nađe skrivene žene). postavljajući pitanje zašto nema velikih ženskih figura u povesti, predavačica je istakla tri momenta :::: metaforu ’vlastite sobe’ (koja još uvek važi za žene u nauci, politici… svugde) + primer šekspirove sestre (koja tragično okončava svoj život spisateljice); zatim momenat skrivenosti žena u istoriji(kao učinak vlasti u granicama znanja, čak i u granicama čistog uma), citirana je i lidija sklevicki sa konstatacijom da u istoriji ima više konja nego žena; i vanjskost dimenzije ženskog, koja je konstitutivna za filozofiju (sa svim njenim promenama paradigmi i pokušajima vraćanja antifilozofije), čiji status je i dalje upitan. analizirajući badiouov ’francuski filozofski momenat’, eva postavlja pitanje koji su razlozi odsutnosti simone de beauvoir i iz filozofije, i iz antifilozofije. i na kraju – razmatranje velike ’slepe mrlje’, i privilegovane filozofske figure, u filozofiji simone de beauvor, a to je ime sigmunda freuda.
izlaganje SVETLANE SLAPŠAK, sa institutum studiorum humanitatis iz ljubljane, naslovljeno je ::::simone de beauvoir i ženska povijest: zaboravljena poglavlja drugog spola, i odnosilo se na analizu uloge simone de beauvoir u stvaranju discipline ’čitanje antičkih žena’. svetlana je postavila pitanje zašto danas feministice češće citiraju foucaulta nego simone, kada je ona izuzetno značajna u esejističkoj istoriografiji i izučavanju uloge žene u drevnim kulturama. TATJANA JUKIĆ, sa sveučilišta u zagrebu, održala je sjajno predavanje pod naslovom ::::mazohizam lomače za sadea: beauvoir i filozofija u budoaru, analizirajući simonin text ’treba li spaliti sadea?’ i nudeći simptomalno čitanje, vezujući kritičko i kliničko kako je karakteristično za radove deleuzea, pri čemu ovo čitanje pokazuje kako onda i sama simone de beauvoir radi kao simptom stanja deleuzove filozofije i postaje agente provocatrice sa kojim se ulazi u samu revoluciju! NADEŽDA ČAČINOVIĆ, sa sveučilišta u zagrebu, govorila je o ljubavi, o području sukobljavanja esencijalističkih i konstruktivističkih teorija govora o ljubavi, te je pokušala uneti malo reda u te loše postavljene alternative, naročito u kontekstu ljubavnog života simone de beauvoir. MAJA SOLAR je naslovila predavanje marksove sablasti u delu simone de beauvoir, ali je odmah na početku priznala kako je tim upućivanjem na derridu sledila preovladavajuće mode (htela riba biti moderna!), te je ponudila čitanje simone de beauvoir i marxa, kao ključne revolucionarne misaone figure, iz althuserra (i ranciera, ssto nije stigla zbog kratke minutaže). NADA ĐUKIĆ, iz ankarana, izlagala je o vezi javne i privatne slike simone de beauvoir, pod naslovom što razotkriva simone de beauvoir u svojoj autobiografskoj tetralogiji?
nakon pauze za ručak (koji by the way nije bio ni vegetarijanski ni veganski, ali me asja bakić odvela na sendviče sa tofuom i povrćem, kojih se može naći gotovo svugdje u ZG), sledila je panel diskusija pod naslovom simone i ja, gde su učestvovali :::: asja bakić, rada borić, maja brkljačić, slavica jakobović fribec, milena karapetrović, biljana kašić, igor marković, venita popović, kristina posilović, sandra prlenda, ivan radenković i svi*e prisutni*e. e taj deo me malo unervozio-unezverio. odjednom je nastao sukob, ili da kažem odjednom je skup retrogradirao u neko primitivno stanje, gde se, ne znam kako, opet raspravljalo o alternativi teorija ili aktivizam, pa su se teoretičarke i aktivistice dobro podžapale, a još gore je bilo to što christine delphy nije mogla podneti da jedan muškarac (ivan radenković) govori o drugom muškarcu, koji je mizogin i ’uopšte nije koristan za feminizam’ (to je freud), toliko da je čak izašla u sred njegovog izlaganja, i onda se sve nekako napelo i zateglo, i taman kad sam bila spremna poručiti kokice ne bi li što pažljivije pratila utakmicu, asja bakićeva, u tirkiz zelenim čarapama, ladno dovede u pitanje tzv. sestrinstvo i te gluposti o ženskoj solidarnosti (i potkrepi to i argumentacijama simone de beauvoir), založi se za čitanja i čitanja, neke druge žene se isto take založe za nerazdvojivost teorije i prakse, i tako ispadne da smo mi teoretičarke pobedile (mnogo nas : 2) i na kraju eva bahovec nekako diplomatski ’olabavi’ situaciju, i sve se zaključi ponovnim citiranjem simonine rečenice :::: istina nas napada od svuda. tako se završio i taj istiniti napad, zbilja sjajnog skupa, odlično organiziranog (i sa odličnim simultanim prevodom). posle su nas brane i asja vodili po njihovim bogatim knjižarama, a završili smo i na književnoj večeri predraga lucića, gde je govorila naša omiljena darija žilić, a upoznali smo i pesnikinju dortu jagić… kakav divan bovoarovski dan.
„postojalo je, uostalom, vreme koje nije ni tako daleko a nije ni dovršeno, kada je ’mi ljudi’ značilo ’mi zreli evropejci, beli, muževni, mesožderi i spremni da se žrtvujemo’“ … „ako se hoće govor o nepravdi, nasilju i odsustvu respekta prema onome što još uvek tako nejasno nazivamo životinjama – a ja tu, dakle, uključujem, u ime dekonstrukcije, i skup pitanja o mesožderskom-falogocentrizmu – onda bi trebalo ponovo razmotriti celinu metafizičko-antropocentričke aksiomatike koja na Zapadu dominira nad mišljenjem o pravednom i nepravednom’’ (DERRIDA, SILA ZAKONA)
dok čitamo, pišemo, spavamo, radimo, zarađujemo novac i neprestano paničimo kako ga nema, dok učimo, dok prigrabljujemo svo znanje i svu materiju i sve resurse, sve slike i zvučanja, dok spavamo, dok vodimo ljubav, dok lenčarimo, dok gledamo TV, dok jedemo meso, dok bilo šta radimo ili ne radimo… trebali bi to znati, svake 2,3 sekunde umire jedno dete od gladi. dok umire, broji to sad, probaj da osetiš taj suludi ritam, jedan, dva i… dok nestaje ogromna brojka izgladnelih i onih neuhranjenih, ’mi ljudi’, mi beli ljudi, muževni mesožderi, imamo svoje čiste bele tanjire na kojima je serviran kaleidoskop najlepših ukusa, mi beli ljudi, žderači ne-ljudskog i uništavači okolnog. mi beli ljudi, dok, broji to sad, svake 2,3 sekunde umire dete. koje nema šta da jede. i koje bi možda imalo šta da jede kada bi globalna raspodela bila drugačija. u tom mesožderačkom mondijalnom pokolju, kapitalistička mesna industrija je jedan od najvećih uzročnika i održavaoca postojećeg stanja gladi u svetu! u svetskom teatru u kojem se dešavaju neviđeni užasi, a sve pod maskom pojmovne aparature ’jednakosti i slobode’, nije bilo nikada više i nikada gorih eksploatacija i patnji. samo jedan od aspekata o kojem bi se možda trebali pitati, mi beli ljudi, dok, broji to sad, svake 2,3 sekunde umire dete… jeste i ljudsko odnošenje prema ne-ljudskim vrstama. klasično evrocentrično belačko kolonizatorsko falogocentrično mesoždersko – sve neljudske vrste su podređene i služe za maksimalno iskorištavanje i zaradu. za koga? samo za one kapitalističke slojeve koji upravljaju tom globalnom perpetuirajućom mašinom i koji su jedino vođeni logikom profita. shodno ovakvoj logici koja iziskuje da se proizvodi što više sa što manje troškova, razvila se i intenzivna poljoprivreda. intenzivan uzgoj stoke i drugih životinja na najbrži i najmasovniji način maltretira i ubija životinjske vrste, istovremeno osiromašujući zemljišne resurse i zagađujući okolinu u enormnim razmerama. ako ’mi beli ljudi’ i dalje imamo idilične slike životinja koje pasu na pašnjacima u mašti, izbrišimo ih, jer takva pastorala već odavno nije na delu, probajmo da otvorimo oči i nikada ne zatvorimo pred slikama užasa… probajte da se informišete gde i kako se gaji većina domaćih životinja, i kroz kakva sve maltretiranja prolaze u tovilištima. samo zarad nejjezivije zarade novca.
nepravedna distribicija naročito se ogleda u slučaju ishrane, a još više se produbljuje intenzivnim uzgojem životinja za prehranu. nije li zastrašujuće to što metodi ove industrije još više održavaju i pogoršavaju svetski problem gladi? dok na jednoj strani planete svake 2,3 sekunde umire jedno dete od gladi, na drugoj strani sveta se gaje žitarice i troši voda (koja bi uspela nahraniti i napiti gladni deo stanovništva), ali za hiperprodukciju životinja za prehranu. mi beli ljudi sa čistim belim tanjirima prepunim hrane koju bacamo, dok, broji to sad, svake 2,3 sekunde umire dete… tako se slavljenički diskurs o razvoju društva, sveta, nauke, tehnologije… mistificira pod krinkom geopolitičkog proglasa, jer razvoj je u ovom slučaju najpre razvoj samo nekih (na primer severnoameričkih), a na uštrb drugih populacija. ’’hrana koja se u bogatim nacijama rasipa za uzgoj životinja bila bi dovoljna, kad bi bila pravilno raspodijeljena, da zaustavi i glad i neishranjenost u cijelom svijetu’’. (PETER SINGER, OSLOBOĐENJE ŽIVOTINJA) po svim statistikama se pokazuje kako je uzgoj žitarica za prehranu mnogo puta energetski efikasniji od uzgoja životinja za prehranu. na primer, procenat kukuruza koji je posađen za ljudsku ishranu čini na jednoj površini 20%, dok taj procenat za ishranu stoke u tovilištima iznosi 80%. u pogledu korišćenja vode takođe je velika razlika, na primer ’’pola kile mesa traži pedeset puta više vode od odgovarajuće količine pšenice’’. (SINGER) ista industrija je veliki zagađivač u pogledu trošenja fosilnih goriva, zagađivanja farmerskim otpadom, uništavanja šuma zbog stvaranja pašnjaka za prehranu stoke, pojačavanja efekata staklene bašte itd. krčenje velikih površina šuma dovodi do erozija i klimatskih promena, a sve zbog apetita bogatih zemalja za mesom. ’’mi se, skroz doslovno, kockamo s budućnošću našeg planeta – radi hamburgera’’.(SINGER)
ako su nam ponekad problematični etički argumenti zbog kojih neko postaje veg(etarij)anac*ka, probajmo sada, baš sada, broji to sada (2,3) da razmislimo i o drugačijim argumentima, na primer o ovim ekonomsko-političkim i ekološkim. o tome kako svake 2,3 sekunde, broji to sad, umire dete, dok mi ’beli ljudi’, humanisti i mesožderi… u prilogu deo teksta petera singera i još dodatak (na svega 6 strana) koji polazi i od ovakvih argumenata i statistika.peter-singeroslobodjenje-zzivotinja
za vreme pisanja Osnova kritike političke ekonomije Marx se vratio Hegelu. u pismu Engelsu od 16.januara 1858. on navodi :::: ’’u metodi obrade učinilo mi je veliku uslugu to što samby mere accident– Freiligrath je našao nekoliko svezaka Hegela koji su prvobitno pripadali Bakunjinu i poslao mi ih je na dar – ponovo prelistao Hegelovu Logiku.’’ za vreme prvomajske škole u Ljubljani, povodom stopedesetogodišnjice objavljivanja Marksovih Grundrisse, vratila sam se nesanicama, vinu, zzestinama i konceptualnim zaletima. sablasno. ljubljana je predivna, a naročito metelkova, deo grafitnih, šarenih i skulpturnih meta-fora. ima malo šmek novog sada, ta austrougarska šminka, ali mnogo lepše. sređenije. nema spojenih zgrada koje niču kao pečurke bez urbanističkog plana (kao ovde). između građevina su zevovi, hijatusi, puno zelenila. sve čisto. čim se pređe granica iz hrvatske pojavi se potpuno drugačija flora. drugačijih boja. u daljini vrhovi alpa. u klubu u metelkovoj su puštali BOYE (to se retko čuje i u ns). a i ŠINOBUSI su baš gostovali, mada smo ih, opsednuti marxom, propustili. marko i mara nam govore kako su cene stanova, hrane i ostalo… mnogo porasle, i kako raste nezadovoljstvo. marko još kaže kako jedan takav simpozij posvećen marksizmima ne može uzburkati vlast, koja je toliko jaka da može komotno dopustiti, čak i medijski propratiti jedan takav događaj. u ljubljani se organiziraju štrajkovi. vode velike borbe. i u filozofiji. slovenci su naklonjeni althusseru. kao i beograđani. novosađani dekonstruiraju marxa, ali se vraćaju i na hegela. evo spisak naslova predavanja, mada su mnoga bila izmenjena i improvizirana. nevena je pričala o pojmu šljama, kod hegela i marxa. dušan je pričao o kosovu. đorđe i maja o fantomima i opsednutostima.
Nevena Jevtić : Dijalog između Prudona i Marksa
Maja Solar & George Hristov :Dekonstruktivna praksa i novi koncept ekonomije
Mark Losoncz : Askeza, kapitalizam i kritički govor
Zoran Gajić : Problem teorijske izgradnje znanja
Darko Markovac :Šta danas znači kritika političke ekonomije?
Darko Drašković : Verbindung i surgissement
Dušan Maljković: Humanitarizam i eksploatacija
Janja Stjepanović : Marxov koncept kritike
Tihomir Topuzovski : Postmarksizam i Balkan
Srećko Horvat : Baudrillard vs. Marx: znak protiv ekonomije
Tomaž Grušovnik : Razmerja v filozofiji (primer: Afrika)
Marko Kržan : Artikulacija Althusserjeve dihotomije problematika – predmet
Anej Korsika : Tegobe in veselja nekega Robinzona
Boštjan Nedoh : Postfordistične mezde in ukinitev produkcijskega časa
Ciril Oberstar : Operacija z numeričnim pojmom in Marxova analiza vrednostne forme
Tihana Pupovac: Politička emancipacija i kritika političke ekonomije
program, kao i apstrakti, mogu se videti nahttp://www.sozd.si/tank/taxonomy/term/154. škola je bila organizirana najbolje do sada. sve blizu, ne preopterećeno predavanjima, puno zabave, fina hrana. odliccne diskusije. minuciozne analize. odgovornost i pozivi na angazzmane. poslednji dan sam dočekala zoru, omiljeno doba dana, i jela prvi put nešto što se valjda zove kebab. u vege varijanti. a u aninom stanu sam otkrila, ponovo, jana saudeka. ekstazu boja. ona je predivna. spremni da se upustimo i u taj rizik, po bilo koju cenu, askezu askeze, vraćali smo se, od stare pazove do novog sada, u najsmrdljivijem vozu ikad, stojeći kao sardine i slušajući rasističke pljuvačine. opet srbija. sablasno. i lakan govori kako ovu dimenziju treba evocirati u registru koji niti je issta irealno, niti de-realno, vecc je ne-realizirano.
kakva eksplozija filozofije u novom sadu. prvo žižek, pa opet eva bahovec. sve zanimljivije eksplozije pojmova na filozofskom bojnom polju. godina u kojoj obeležavamo stogodišnjicu rođenja simone de beauvoir obeležena je i na dan njene smrti (14.aprila). eva bahovec je održala na filozofskom fakultetu sjajno predavanje i otvorila nova bojna polja i drugačije orijentire. za razliku od uobičajenih interpretacija simone koje uglavnom idu na egzistencijalističku priču ili stavljanje simone rame uz rame pored sartrea,merleau-pontyja, heideggera end so on, eva bahovec otvara nova pozicioniranja. jedno ’poststrukturalističko’ čitanje simone. simone njom samom. simone i freud, simone i marx, simone i nietzsche. sve je to simone njom samom. baš sa one nemoguće pozicije istine koja govori, pozicije Drugog, pozicije žene. naše simone kao filozofkinje koja ne konstituira identifikacije u egzistencijalističkoj vizuri kroz vlastite aktove, već u diskurzivnim matricama. and so on. ustanovila sam, tragično, da mi nije snimljeno ništa od predavanja iako sam dva puta proveravala je li dobro uključen diktafon. tako se opet mesto izjave nije poklopilo sa mestom izjavljivanja. i još jednom došlo (slovenačko) proleće u novi sad.
