došlo proleće. došao žižek u novi sad.

eto. čak I različiti oblici, strukture I funkcije wc-šolja u različitim zemljama govore nešto o ideološkim pretpostavkama. to kako I gde neko sere pretpostavlja izvesne ideologije. vrlo slične onoj ideji evropskog triniteta, još u vreme hegela.svaka od tri ključne zemlje predstavljala je određeni princip.

engleska / ekonomija (liberalni princip)

francuska / politika (leva revolucionarno)

nemačka / mišljenje I pesništvo (konzervativno kao politički princip)

baš takve su im i wc šolje i mogućnosti kenozisa, pražnjenja. (prolećnih) čišćenja.

1871.NARATIVNOST.PATRIOTIZAM.promocija

 

Iako tek drugi put dolazim u Pančevo i pojma nemam zašto tako sretno hrlim tamo, zapalila sam u grad u kojem sam upoznala zavidnu brojku jako zanimljivih ljudi i ljudica, na promociju knjige. Ceo put zazirem, kao da prolazim kroz tampon zone, nestrpljivo očekujući da stignem tamo gde su ti ljudi koji tako glasno progovaraju, muziciraju, animiraju, snimaju, vizualiziraju, ukoštavaju jednu kreativnu celinu, dragocen skup koji čini alternativnu pančevačku scenu. U vozu jedna žena sve vreme drži čvrsto ogromnu torbu u rukama, naspram nje je muškarac, ona povremeno priča i tepa torbi, na kraju otkrivamo da je unutra kuče, skriveno od konduktera i ostalog osoblja, oni kažu da je pas navikao da putuje tako, miran je, ne laje, ima mali otvor za zrak i njuškica strpljivo viri. Mi zaziremo od konduktera. Pas zazire od sveta. U Beogradu zazirem od ulica sa polupanim izlozima i destruiranog grada. Zazirem od pominjanje Kosova, ali u Pančevu svi viču o tome i na ulici i u kafiću, urlaju puši kurac Koštunica, a Dejan drčno čita svoje aktivističke stihove urlajući na diskurs patriotizma. ’’ma boli me uvo za kosovo / pa to je počelo / pre no što sam se rodio / to je prodato / mnogo prije nas / moj život ne traje 700 godina / moj život se gubi / s / ada / sada / sada / s’’. U Beogradu, u vozu, u Novom Sadu, strah me je bilo šta javno da kažem, zazirući od otadžbinoljubivih i napumpanih svim srcem srpskih čuvara svetih vrednosti pljačke, uništavanja, ’’od silne pseudohisterije / I mitomanijakologije / Konzervativizmofilije / I akulturologije / Natenderisane ekonomije / i ksenofobomanije / Zagadilo se sve / Jebote’’. A u Pančevu. Prostorija u kojoj opet zazirem. Čudim se kako Dejan sme to da čita. Ispred su dva platna, na jednom cirkulira ubrzani film svakodnevnice, narativnosti, Zeleno. Na drugom rapidne slike pseudohistOrije, patriotizma, ratova, ruševina, meta za pucanje pravo u Crveno. Patriotizam. Zeleno je priča o svakodnevnici, o uvek istoj iznovističkoj ponovljivoj umrtvljenoj uspavljujućoj hipnagogičnoj beskrajno ponavljajućoj okolosti. Naracija o privatnom, ličnom, koje je umireno, stondirano, nepomerljivo, nereaktivno ’’Sadašnjica zagrljena / Hoda kraj mene / Kao zid / Iscrtan šarenim / Grafitima’’. Crveno je priča o ratovima, demagogijama, maskama patriotizma, dnevno-političkim sranjima, trobojkama, kalašnjikovima, crkvi i birokratijama, opresijama ’’Sve oči zažmurile / Da proslave / Mrak / U školama / Počela je / Veronauka / A preko Dnevnika / Revitalizacija / Četničke kame / I metaka’’, ’’Kome još treba mit / O veličanstvenosti / Stoletnog prkosa / Topovima’’. Zapravo crveno i zeleno su jedno te isto. Zeleno je uslovljeno i produkovano patriotističkim narativom, zatutumuljenost, mrak, nepomerljivost, to da biti tu u ovoj zemlji znači živeti tako, uspavano, sjebano, siromašno, zatvoreno, ugušeno, onemogućeno… Na sredini ’bine’ je madrac, pored stočić sa lampom, mrak je, jer je i u zemlji mrak, zazor, strah, bolje je sve prespavati, građanstvo je u masletargiji. Dejan se kao i u prethodnim performansima presvlačio, svaka pesma je imala adekvatnu kostimiranost, čitao je prvo iz krevita, ispod pokrivača, pa sve više izlazeći prema nama. Sa strane su klavijaturista Đurađ Šimić, u savršeno elegantnoj crnoj košulji, crnim plišanim pantalonama, i prelepa flautistkinja Vesna Bosić sa za posebnu priliku ofarbanom kosom u zeleno, muzika jeziva. Lepa. Katarzična. Užasna. Zazorna. Promocija knjige 1871 (narativnost.patriotizam). Poziv na nove revolucije.

 

KOJE BOYE JE JASNA MANJULOV?

u matici sam našla dve objavljene knjige. pre toga čitala izbor pesama u antologiji MAČKE NE IDU U RAJ. slušala nekad nekoliko pesama grupe BOYE, benda u rangu obojenog programa, pa i lune i la strade. čula da je jasna rodjena u znaku bika sa podznakom vodolije. nijednu fotografiju niti bilo kakav vizuelni dokaz nisam našla na internetu. o jasni manjulov je nešto pisala dubravka đurić. za ostalo ne znam. jasna manjulov je LILIT žena u najočitijem carevom novom ruhu :::: nje nema. iako je jasna paradoks, jasna kao jasna očita očigledna osvetljena, ona je skrivena, u tami, prugasta ali nevidljiva zebra, pruga crtica zarez zanoktica, samo naznaka, tajanstvo životinje, iza ugla, uvek zašla za ugao, na rubu (out) off, neupisana u kanone. jasna manjulov je najtajanstvenija žena, pesnikinja, muzičarka, muza, ubica holoferna (još jedna judita), zagonetna persona Persefonina i Ofelija, vetrovita i u svim tragovima lažno predstavljena, sa svetlucavim zrncima na prstima. a ti bljeskovi i svetlucanje njenog pisma su kao tartufi, kao neprocenjiva dragocenost koju sa toliko muke iskopate i otkrijete u mraku pod zemljom, a za ove različite pesme=gljive potrebna su vam najmanje tri psa, u prolazu dajem im imena, bingo, toto, o’hara. ne umem da objasnim ushićenje, tugu, začuđenost, kiptanje svih organa u kuhinjskom tractatusu, dok sam čitala ove pesme. ovo je nešto najbolje ikad napisano u multiverzumima. sa uzbuđenjem kao pred oluju čekam subotnje LILITiranje i jedva čekam da vam lilitiram ovu nepredstavljivu ženu ne-ženu, ženu lažnog mimezisa, ženu nenacrtanu životinju, neulovljivu na papiru. 

KUHINJSKI TRACTATUS

Pokipelo mleko, znoj probija košulju

Filharmonija mirisa u kuhinji

Žumance i belance pevaju

Celo u celom sve je

I pobrojati pojedinačno

Grlo peče od pesme

Dalje od rerne! 

Krošnje su posekli

Stabla oborili

Tlo izravnali

Dvorište zatarabili 

Poezija korača, puzi, trči

Preskače, rinta, znoji se, greši

Ne spava, umorna je, razdražena

Utučena, žalosna, obespravljena, curi

Obeshrabljena, krvari, neuravnotežena, ubija se

Ozloglašena, zaludna, kuva, istinska, zaboravljena

zarobljena, drogirana, kao latinski mrtva

Neophodna, zastrašujuća, deplasirana

Elementarna, voda + vazduh + kafa + hrana + toplo

+ muškarac + žena + dete

Stihijna, razarajuća, potapajuća

Preplavljujuća, uznemirujuća, uspinjuća…

Odvratno, povraća mi se! Fuj! Živela poezija.

JASNA MANJULOV (1961) diplomirala na Grupi za jugoslovenske književnosti. živi i radi kao lektor u novom sadu. objavila “Različite pesme” (1988) i “Lažno predstavljanje” (1996). pevala, svirala i pisala tekstove u ženskoj rok grupi BOYE. njezin muž je slobodan tišma, sin je filip. njezinu poeziju LILITiraće ivan & maja u subotu 23.februara 2008. u orpheusu u 19.00h. u pauzama će se slušati muzika boya. u tajanstvu ove životinje, u pokretima koje pravi, da bi zašla za ugao. u tajanstvu ove životinje, u skakutanjima koje produžava, kretanje iza ugla.   

ASJA BAKIĆ I ŠEJLA ŠEHABOVIĆ U NS

i tako su asja bakić i šejla šehabović zapalile iz tuzle i došle ovamo i zapalile novi sad. prvo je barzutova (KARVERica) predstavila asju (i nekako multipliciranu šejlu, koja doduše nije bila prisutna to veče, ali i jeste, jer se neka ženka lažno predstavila kao ona, a i čitala je njenu pesmu NEĆU DA BUDEM POETESA, mada ju je nešto uzglobila i u stihove darije žilić i natalije marković i jelene savić, a i rekla je da je ona svaka od njih, kako to već i dolikuje čitavoj večeri naslovljenoj ŽENSKO LICE, MNOŽINA, a i još je čitala tako umnogostručena sa muzičkom pozadinom HEJ SLOVENI u Laibach obradi i držala neku kartu ex jugoslavije, ma luda neka riba…) i draganu beleslijin koja je govorila o šejlinoj prozi. asja je bila nenadjebiva i bez rakije, i ne znam kako je ta Wonder Woman uopšte imala tremu kad je bila lajava jezivo, i tako retko u našoj okolini za čuti tako nemilosrdnu inteligentnu lepu i užasno lajavu ženu, ah kakav milozvuk! dušica joj doduše natovario na leđa nekakav bosanski identitet od kojeg ne može pobeći (uvek on baca neku magiju), ali asja.ba je režala i frktala kao igračica u svim pravcima, i mi svi bejasmo (aorist je za d.r.a.g.u.) oduševljeni i začuđeni kao teletabisi. u oblomovu smo svi zurili i buljili i curili u nekakvi pokeraški stol, i raspravljali o bitno horoskopskim temama. divili se dušanovom držanju čaše.

a onda je ona luda ženka LILITirala asju i šejlu, a konačno nam se pridružila i sama šejla (mada je ona govorila o čvrstom subjektu, nama i dalje ostaje zbunjujuće ko je zapravo šejla? J), pa smo i lilitirali poeziju, i razgovarali, i promišljali, i smejali se. naročito je bila zanimljiva asjina naracija o interesovanju za pornogafiju. u pozitivnom kontekstu. ahhhhh, napokon feministice za moj ukus i oko i uho i grlo i ZZZZmrt u Africi. vrhunac performansa je bio teatralni i burni upad babe=susede u rozom bade matilu i rozim papučama, kojoj je smetala kasna muzika u orpheusu. majke mi mislila sam da je to deo cirkusa. ili sam već previše popila vina. i tako. do ženskog jata kod KARVERice vozio nas je član (valjda bubnjar) pekinške patke. ustanovili smo i čvrste i nabrekle i vrlo fluidne identitete. ko sam ja, u kojoj množini i jednini, ja sad pojma nemam, ali jedno je sigurno Ja sam ono čega se plašite: / Fertilna / I pišem pjesme. (šejla šehabović, neću da budem poetesa).      

LILIT ŽENE MAČKE I U FEBRUARU

divlji i zarazni valovi LILITiranja se nastavljaju od sutra, kao i uvek, malignobenignog dana subote, drugi drugi, (uvek) u devet sati, taman pre nego što krenete u večernje orgijanje ili pak pred spavanje, željni da čujete bajalice za sve-(ne)mirnu laku noć, u malom centru kulture orpheus, LILITiraju se darija žilić i dorta jagić, pesnikinje koje trenutno vezuje zajednički humus i beton po kojem hodaju i pevaju, zagreb dakako, prekrasan grad, slučajno i grad gde sam dobila prva peraja i škrge za disanje zraka života, darija je LILITirantica koja spava u krevetu od džema, smeje se sa insektima kukcima kukcimainsektima, triput dnevno se tušira u histeriji, a mi uviđamo da je histerija majka znanja, darija će vas savetovati kako za vrijeme večere trebalo bi govoriti/o krticama, ćuku, o paklu,/čemu paziti na svaku riječ,/pričati o medu, sreći, farbanju pasa…/Ne, treba pričati dugo, naširoko/o mravima koji su pojeli staricu,/miševima koji su ostavili trag na kolaču,/o štakoru u zahodskoj školjci,/o zgaženom muškarcu i njegovu autu, darija piše o poetesi koja je jedino mesto gde su oni  mogli doći, jer ona nema zvona i otvorena su joj vrata, darija koja odbija da kuha juhu od guštera, pesnikinja po kojoj celu noć deca igraju lastiš a ona je i dalje očaravajuća življa nego ikad, darija pizdarija,

a dorta poklanja ženama sva ekvatorijalna podneva sva trojedna proljeća,/ponoćne sajmove vilinskih šalova,/trajne zube od čokoladnih strugotina,/bijele vatre blagdanskih frižidera i/bukare mrkog vina uz plesove divlje s dozvolom za javnu golotinju, u njenim tekstovima mi živimo od šopenhauerove penzije, slobodni smo kroz plave stvari i od spoja naših slina pravimo hidrogen za podočnjake samcima i prijateljima, najprivlačnije morbidezze cede se iz ovih teurgijskih slova, uzglobljenosti organike hemije i religije, sasvim kalorično za propovedanja naših LILITurgija. februarsko LILIT parenje izgledaće ovako :::: 2.2. darija žilić i dorta jagić, 9.2. natalija marković, 16. 2. asja bakić, 23. 2. jasna manjulov, 1.3. rekapitulacija, ahhhhhhhhhhh, dragi naši divni lilitiranci i lilitirantkinje nastavljamo da sečemo diskurse najoštrijim LILIT zubima ikada 

POETSKE RUPE

poetsko-politički teatar poetske rupe je nastao 2007. godine, kao izmet, otpad, sami#sama vrag#vražićka otpao#otpala od svih prethodnih pokušaja okupljanja oko performans poetičkih grupa. kao (para)teatarsku formaciju koju čine dušan pržulj ^ maja solar (ko su uopšte oni? ima li mesta, povesne mogućnosti, subjekta u eposi smrti autora?) karakteriše je projekat koji bi poeziju smestio u jedan širi sklop. ili recimo da je ona tu već učvorena, već polegnuta u različite diskurse, samo što su ovi često prikriveni nekakvim tradiranim poimanjima, uosećavanjima poezije kao mistične, bogom dane, iracionalne muzike muza ili šta već. utoliko poetske rupe rade na demistifikaciji, eksperimentišu sa veštačkim đubrivima, antibioticima i sličnim hemikalijama, razigravajući se različitim prostorima kao što su :: političko, ideološko, muzičko, grafičko, vokalno, vizuelno, web, performativno, kritičko, teorijsko (specially filozofsko), erotsko… rade i sa muzičarima  i multimedijalnim umetnicima koji nastavljaju i nastanjuju poetske rupe zalazeći u mekani prostor ritmičko-melodijskog. remeteći heterogenost prostora poetske rupe izučavaju i ‘propovedaju’ istinu samo za jedan tren, ponekad menjajući ime grupe, kao Attachment, Čmarcipan, Poetsko Propagandni Program, Izbjeglice. možda zato što tih dana nisu ručali, večerali, pa su sve zaboravili. fluidnost intertekstualnih igrarija mami ih u mreže poetika. vole da bacaju bombe, zanima ih poetski terorizam, isteruju duhove. sisali sisu katedre za filozofiju u Novom Sadu, što je ostavilo dugotrajne posledice i traume u njihovim sklopovima. oblače se po poslednjoj modi.

 

početak poetskih kopanja rupa i  upadanja u iste odigrao se proslavom dvogodišnjice kluba studenata#studentkinja Gerusije, u atomskom skloništu na novom naselju februara 2007. izvodeći, u pratnji punk-bubnjara ozrena lazića, hegelovsku poemu, poetske rupe počinju da zapetljavaju pleksus tema koje ih interesuju. barem tih dana. spajajući otrgnute rečenice iz hegelove filozofije, naročito one koje počinju sa gramatičkim rečima ONA i ON (iako hegel u tim argumentacijama nije mislio na muško i žensko, no poetske rupe su to samo iščeprkale iz hegelove filozofije i ostavile praznine i zjap na papiru, hegelu i ekipi da se sablažnjavaju), konfigurišući tekst koji je presečen njihovim stihovima oni počinju priču o ustaljenim bi-polarnim mitovima, dakle ona i on, centar i margina, akademsko i alternativno… no moram vam odmah otkriti da su njima te binarne podele preuske i pomalo smešne. zato ih histerično citiraju i radikalnim citatskim praksama im se izruguju. poetska rupica je imala na određenom delu tela prikačenu koricu hegelove knjige fenomenologija duha, ispod kojeg naslova je pisala, shodno hegelovskom određenju apsolutnog duha, apsolutna pička, dok se poetski rupač mnogo derao, onako falusocentrično kako on to lepo i ume. sledeći nastup bio je u beogradskom kafeu blue moon, gde su čitali neke tekstove koji su se malo umočili u diskurs o pesničkoj akademskoj ubuđalosti. poetika abortusiana/ti si pesnik je li?/i kao pišeš nekakvu poeziju/i roniš pesničke suze/i nosiš pesnički štap/i čarape ti pesnički smrde … sa studentima srpske književnosti/gajimo predivna/književna neprijateljstva/oni su proizvodi /otrovnih katedri/sa istoka/lepeza prestarih stihova/demode štikle od ideologija/ove jeseni na rasprodaji/i ako pišu nešto/to je štreberska/proza/pisanije njihovih/otaca … ne ti nisi pesnikinja/ona u kanonu ne postoji/ona je folklorni ukras/razonoda za raširena kolena/djeva za pišanje po čitankama … vi sedite na larvama akademskih jaja/i ljubomorno čuvate truleži akrostiha … sad zanesi lako haljinom muzo moja pokorna/i na svaki mig neki OOOOH i neki AHHHH/iz bunara donesi/iz trudnoće izvuci/majakovski ustani/i ponesi lopatu/da ponesemo/govna. nastup na svetskom danu poezije bio je zapišan pitanjima odnosa centralističkih kulturnih politika, pri čemu se svetski dan poezije slavi u beogradu, a u novom sadu na primer neolit nije mogao dobiti sredstva kojim bi organizirao zamišljeni projekat. tekst je pročitan uz pratnju sviranja doboša ozrena lazića, a kontekstualno prožet rimskim pozdravljanjem gradu-cezaru uz usklike AVE! AVEEE beograde, što je bilo razumljivo i italijanskim perfomerima koji su učestvovali u programu svetskog dana poezije, i otpozdravljali rukama. svetski dan poezije/kao i svake godine kod nas/održava se u beogradu/mrmlja sebi u raspevanu bradu/jer beograd je Centar!/a novosadski pesnici/ne mogu dobiti novac/da organizuju/isto slavlje/(isto nije jednako, isto podrazumeva razliku)* Hajdeger/beograd je Tata!/zato sve periferije/margine alternative rubne poetike/okrajci Srbije/dolaze ovde/da se poklone/i zapale na Velikoj/benzinskoj pumpi … poezijo-ekonomijo/sve dok ne budeš imala novac/nećeš privlačiti vesele turiste/obešene o fotoaparate što se krevelje/poezijo-industrijo/stavi na jezik/malo gorkog limuna/i odeni se u /poslednju modu parateatra … poezijo-namirnico/nahrani svojim ostacima sve /gradske pacove/poezijo-jebačico/čestitaj si praznik ogledala/udvostručena udvostručena/porađaš uživanja/lickaš interfejs/trljajući telo o površ što odražava prvo rascepljeno ja/to je taj/brend/to je taj/dodir novog papira/koji se zabija/u prste/hvata kao/fina skrama/kulturna politiko odluči se/hoćeš li institucije ili inovacije?/!!svetski dan poezije slavi se i u novom sadu!! junskim nastupom na pančevačkom ex fest teatru koji se markirao kao subverzivna i alternativna institucija, poetske rupe su tekstom, muzikom i video radom postavile filozofsko pitanje o subverziji, o usložnjavanju savremenih odnosa moći koji se više ne mogu pozivati na jednostavne modele centra i margine. ovaj text možete čuti snimljen sa video radom (text su na snimku pročitali ivan radenković i maja, video-muzičku adaptaciju radio takođe ivan, dok su tekst  specijalno za događaj ex fest teatra napisali dušan i maja). na festivalu tekst je pročitan u stilu jednoličnog popovskog propovedanja, kao što i priliči onima koji mnogo galame o subverziji a pitanje je da li nešto menjaju ili samo ponavljaju i ako ponavljaju kako to ponavljaju (jer ima ponavljanja i ponavljanja i ponavljanjaponavljanja…) nastup na festivalu exit prošao je najočitijim negodovanjima, psovkama i konstatacijama kako su poetske rupe iskoristile njihovo gostoprimstvo. opet uz video-muzički rad kao pozadinu, dušan i maja su dijalogizirali potkopavajući rupe u likovima exita i đave, njega i nje, modernosti i tradicije… nisu ništa konstatovali, kako bi neka rupa uopšte i mogla bilo šta konstatovati i zaključiti kad je nesavladiva praznina i hijatus, samo su postavljali pitanja. iz rupa se svašta rađa, ispovraća, izlije. najviše su se pitale ove rupetine da li je exit nekakva margina, alternativa ili sasvim uzubljen u mainstream? ja sam EXIT/ ja sam Kralj /Falus /Otac/Demijurg/Patrijarh/ti si samo pasivna tvrđava/po kojoj puštam svoje pipke/moći … draga moja Đavo/pa znaš li ti da na tebi diše najveći/spektakl u Evropi?/znaš li da se ovde pravi pekmez/od najvećih mainstream šljiva/za dobru sraćku?/najskuplji dj-evi i najzabavnija propaganda!/dajem narodu hleba i igara/a gradonačelnica klima glavom/DA! DA! DA!/ovo nije dadaizam/ovo je  najveća prevara ‘kulturne’ politike/savršena/za sve novinare i B92 pink televizije/ovo je njihov napoj/ovo je ono što će oni da ulivaju u mlade mozgove/i posle nazvati prosvetljenjem/najveće i najsjajnije zvezdice evropske unije … ti si tvrđava-žena/a žena ne postoji/postoji samo halucinacija/ogoljene kosti texta/samo njena (ne)pročitana/haljina od trikova … a žena je, Exite/… veštica/zato pazi/da ne pustim otrove/Exite/tačka fest tačka org tačka najskuplji vašar u evropi tačka dosledni nastavak masovne kulture tačka koju proizvodi novi sad tačka na čelu sa gradonačelnicom tačka dođi da se dobro naždereš šarenih slatkiša kojima se mame deca tačka i ogluviš od buke tačka posle ćeš zaboraviti gde ide taj novac tačka i nikada se nećeš pitati tačka zašto niko ne stavlja tačku. pa ni one. poetske rupe. ne stavljaju nikakvu tačku. oni više vole upitnik. naročito dušan se mazi sa upitnikom-zmijom i o tome piše eseje.            

ŽENE U PRIRODNIM NAUKAMA

U ponedeljak sam na fil. faksu slušala predavanja o ženama u prirodnim naukama, i bilo je baš dosta zanimljivo i informativno, mada meni je falilo nešto… na kraju ću dodati šta. Studentkinje rodnih studija su imale zadatak da napišu seminarske radove u kojima će predstaviti život i rad neke od naučnica, pod mentorstvom prof.dr.Đure Paunića, pa smo mogli čuti 5 odličnih predavanja. Prvo izlaganje održala je Gordana Stojaković, o naučnici LIZI MAJTNER (ELISE-LISE MEITNER, Beč, 1878-Kembridž, 1968), dajući osnovne informacije o njenoj životnoj i radnoj biografiji i posvećujući posebnu pažnju na društveni kontekst u kome je ova fizičarka bila dvostruko diskriminisana :::: kao žena u nauci i kao Jevrejka u nacističkoj Nemačkoj. Drugo predavanje održala je Dragana Dardić o fizičarki iz Bosne i Hercegovine, koja se dvadeset godina uspešno bavila naukom, a danas radi kao redovna profesorica atomske i nuklearne fizike i fizike čvrstog stanja na PMF u Sarajevu, to je LAMIJA TANOVIĆ. Ovim radom pokušale su se afirmisati i naučnice sa prostora ex-yu, koje su u proteklih nekoliko decenija u senci muških kolega. Lamija Tanović smatra da su i danas žene u BIH ugrožene, uglavnom ih nema na mestima stvarne moći, stoga se i ona sama otisnula u političke vode. Treće predavanje je, po meni, bilo najzanimljivije, i to zbog truda Ivane Inđin da nam što zanimljivije predstavi životnu i radnu biografiju ČIJEN-ŠIJUNG VU (Šangaj, 1912 – Njujork, 1997), eksperimentalnoj fizičarki koja NIJE dobila Nobelovu nagradu za eksperiment kojim se opovrgao princip održavanja pariteta, iako je bila voditeljica tog eksperimenta, dok je nagrada preneta na njezinu dvojicu kolega koji su predložili, ali i ne rukovodili eksperimentima. Ivana Inđin se tokom predavanja i kompozitno uskladila obučena u istočnjačku bluzu, a moram reći i da mi, barem po slikama koje nam je prikazala, predavačica i liči na Čijen-Šijung VuJ. Sledeće predavanje održala je Sonja Madžar o italijanskoj matematičarki, lingvistkinji i filozofkinji. MARIJA GAETANA ANJEZI se bavila  diferencijalnim i integralnim računom, a njen doprinos matematici je bio značajan, iako nije jedna od tipičnih ’poznatih i slavnih’ matematičarki. Poslednje predavanje održala je Radmila Žigić, o naučnici ćerki jedne zbilja slavne naučnice, Marije Kiri, koje je zajedno sa svojim suprugom Frederikom Žoliom dobila 1935. Nobelovu nagradu za hemiju, za otkriće veštačke radioaktivnosti. IRENA ŽOLIO KIRI (Pariz, 1897 – 1956) je na neki način imala netipičan put naučnice, shodno slavi svojih roditelja – u mnogo manjoj meri je u radu i školovanju bila sputavana društvenim predrasudama i ograničenjima sa kojima se suočavaju naučnice. Drugi svetski rat i nacistički društveni kontekst uticali su da se bračni par Žolio-Kiri svrsta u antifašistički front evropskih intelektualaca i priključi francuskoj levici. Strah da njihovo naučno otriće umesto u humane svrhe bude iskorišteno u naoružanju, uticao je na zastoj u jednoj briljantnoj naučnoj karijeri.

Pokušaji da se žene, koje nisu upisane u povest niti u regionalnim kanonima (nauke, filozofije, umetnosti…) zbilja su značajni, ali čini mi se da nije to dovoljno. Potrebo je uraditi još nešto. To otkrivanje žena moglo bi sada da se nametne kao alternativa dominantnim kanonima, i uspostaviti na isti način na koji su se uspostavljali androcentrični kanoni, a, čini mi se, možda bi trebalo sa time uraditi nešto drugačije. Nekakvu dekonstrukciju. Na primer, dovesti u pitanje čitav diskurs nauke i naučnosti, i postaviti pitanje tako da se na neki način ostane na rubu…

seksualna inteligencija! u x koraka!

pre nekoliko meseci, moj kolega i striktno poslovni saradnik Dušan (majke mi nismo se nikad jebali), posudio mi je knjigu SEKSUALNA INTELIGENCIJA, znajući da me sex u svakom, pa i u naučnom, vidu zanima. (Dušice vreme je da ti i vratim knjigu). i ja rešila test i znam da mi nećete verovati, ali saznala sam da sam izuzetno visoko seksualno inteligentna, a i otkrila sam još mnoštvo dobrih informacija. i falilo mi je par poena da budem najviše moguće seksualno inteligentna, a pala sam na pitanju koliko često imam seksualne odnose, i kad sam ja zaokružila nešto što bi bilo približno onome više puta dnevno, saznajem da istraživači*ce procenjuju da seksualno inteligentna osoba ima oko 3 puta tjedno sex, a sve preko toga može ukazati na probleme i na seksualno kompulzivnu osobu. i tako, da nisam dobro rešila ostala pitanja, ispala bih još kompulzivna, ovako sam valjda seksualno pametna i dubooooookoumna.

ono što autor i autorka ističu jeste otkrivanje vlastitog skrivenog seksualnog ja. zašto skrivenog? pa zato što se ono nalazi i otkriva iskustvom, jer naše seksualne identifikacije su uglavnom oblikovane mnogostrukim uticajima (vaspitanje, škola, mediji…), pa je potrebno vreme da svako istraži svoju specifičnu seksualnost i uskladi se s njom. ali, naše izvorne seksualne želje mogu biti zamagljene prošlim iskustvima koja su ostavila traumatske asocijacije, neispunjene emocionalne potrebe koje ometaju otkrivanje stvarnih sklonosti i neispitana uverenja (takva uverenja često proizilaze iz kulturalnih merila koja postavljaju neka univerzalna očekivanja za sve jednaka, iako se pojedinci razlikuju u pogledu seksualnih uverenja). i tako, tu mi je prvo zasmrdela ova mrska reč izvorno, kao pravovernoj i dogmatičnoj i zadrtoj dekonstruktivistici, pa sam se pitala šta koji kurac znači to izvorno u nama, naše istinite nagonske i seksualne sklonosti… kad i ovi istraživači*ce priznaju da su sve naše identifikacije, pa tako i seksualne, već načete onime što bi bilo neizvorno, na primer kulturalno… i onda nauka nam otkriva kako nas aktivan seksualni život čini sretnima, čak poboljšava telesno i mentalno zdravlje, pa čak i produžuje život, smanjuje rizike od prehlada i gripa i srčanih oboljenja… istraživanja pokazuju kako ljudi zapravo jako malo vremena i napora posvećuju traganju za ispunjavajućim seksualnim životom i njegovim održavanjem, a seksualnost ej jako važan deo iskustva. onda se detaljno analiziraju prepreke na putu spoznavanja seksualnog jastva, tu je jako važan činilac roditeljski odnos prema ovim pitanjima, pri čemu se pokazuje kako su i preterano rigorozni kao i preterano popustljivi roditelji, proizveli negativne učinke u razviću seks.identiteta. važnost seksualnog odgoja ogleda se u moći roditelja da sasvim otvoreno razgovaraju o seksualnosti sa svojom decom. pa se razmatraju negativni učinci religioznih uverenja prema seksualnosti, i ono što mi se jako sviđa, ova studija tvrdi sasvim otvoreno da je u otkrivanju seksualnog identiteta jako važan deo to koji pol nas privlači. i zalažu se za potpuna prava homoseksualnih odnosa.

NA KONJU.totalno razočarenje

moj prijatelj miloš i prijateljica tina i ja smo se jako skenjali. ona pesma od AZRE, koja ide ovako ŠTA DA RAAAAAAAAAAADIM KADA ODU PRIJATELJI MOJI, KADA ODE DEVOJKA NA KONJU   UUUUUU BACAM OČI…. e pa mi smo ceo život mislilli da ti stihovi idu tako. da je ona NA KONJU, kao u nekom romantičnom porniću, sedi ona tako, gola po mogućstvu, i ima plavu dugu kosu, i jaše na belom konju, i leprša joj kosa. a on baca oči. bukvalno. znači izvadi oko i baci ga.i ta pesma je jedino zbog toga imala čar. a kad ono, on sasvim bezveze kaže :::: djevojka na koju bacam oči, jebote. bljak. ubiću se. prerezaću si vene. srušile nam se sve čari djetinjstva i ono malo yu-muziciranja koje smo imali u sebi. u nama.više nismo na konju. 

all I need

opseda opsedač,lepetanje u noći nad hartijskim bezdanima, priča samo sa mrtvim ljudima*cama, sluša samo glas tom yorka, na raspolaganju je šezdesetšest sati dnevno,kada bi neko bio spreman da nastani taj nenastanjivi opsenarij I’m the next step waiting in the wings noćna leptirica, sama i Sama, i misli da je to neizdrživo lepo,a onda postane neizdrživo,onda se upale sve lampe-svici i glume.razjedaju sobu lobanju tekstove. nekada ne zna da li uživa u drugima ili su joj dosadni. izmišlja da traži tebe. histerija zbog prisustva drugih, opsednutost opsedačem, obuzimačem I’m an animal trapped in your hot car drugi nekada ne mogu biti ni hrana ni siesta, zato je potrebno režirati poneki galvanizatorski šok,to nije nikakva borba, već stem-ćelijsko oživljavanje, čisto da bi se zabavila kada već osuđena je na bolesti, izmišljanja, potrebe, I am all the days that you choose to ignore, i tako ona glumi.barem misli da glumi, svakako glumata i folira se. nekad kaže ooouu. i ooOOOO. barem bi volela da glumi you are all I need you’re all I need pravi se bolesnom za ceo svet, patomimičarka za druge, a stvarno bolesna zbog tebe. ili obrnuto. I’m in the middle of your picture lying in the leaves ili i to glumi i izmišlja, uglavnom revnosno i uredno, dnevno šezdesetšest puta, zamišlja remećenje i pražnjenje sebe tobom, umire šezdesetšest puta dnevno najraskošnijima od svih smrti, barem zamišlja, ili glumi, ili hoće, I am a moth who just wants to share your light, iznimna je i vraška rediteljica vrtoglavih predstava, ludogovorećih, hoće naracije, iako naracije nisu više u modi, ona ih izmišlja, nekad misli da time uplaši,tebe,a ne želi, I’m just an insect trying to get out of the night nečeg se seća, nešto je ostrvce, molećivo i zaleđeno, nešto što opseda, neko ko opseda, obuzima I am still with you because there are no others hoće da uvek bude sama i Sama, i da nikad ne bude sama, niti Sama, i da uvek podražava ovakve bolesti, zbog tebe, sama sa tobom opsedačem you are all I need you’re all I need zapetljanog u njene izbočine kože plahte izgrižene dlake. sluša.